српска црква у Табану

Краљеви шајкаши у Будиму – Табану

Обично се долазак Срба везује за Велику сеобу под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, али нити је то прва сеоба, само највећа органозована, нити су Срби тек од тада присутни у Мађарској. Одмах након надирања Турака према Европи почеле су сеобе Срба, тако да су још у 15. веку високо цењени и познати били тзв. краљеви шајкаши. Они су били настањени у Будиму у делу који се зове Табан. Тај део Будима се касније једно време звао и Српска варош. У њему је саграђена прва српска црква брвнара, касније замењена зиданом, а ли потпуно пострадалом у Другом светском рату. У Табану је и чувена српска кафана Златни јелен. О великом броју Срба на овим простору Будима сведочи и назив једног термалног купатила – Српско купалиште. После Мохачке битке у којој су Мађари побеђени, Срби из тих крајева селе се даље и затичу Србе шајкаше.       

некада српска кафана Златни јелен

Велика сеоба Срба и Арсеније Чарнојевић

Вероватно је Арсеније Чарнојевић један од најтрагичнијих српских патријарха. Морао је да донесе тешку одлуку да поведе народ у туђину, у неизвесност и измести се из отаџбине. Рођен је у Бајицу (Цетиње, Црна Гора) 1633. године. Био је пећки патријарх. 1690. године предводи Велику сеобу Срба, која се одиграла током Бечког рата (1683-1699). Срби су прелазили Саву и Дунав и улазили на аустријску и угарску област, насељавајући до тада ненасељене пределе. Око 8000 српских породица доселило се у Сентандреју, месташце у близини Будимпеште. легенда каже да су се ту зауставили јер их је питом предео највише подсећао на напуштену отаџбину. Угарски цар Леополд је признао Арсенија као старешину свих правосталних Срба у Угарској. Чарнојевић је пуних 11 година мењао место боравка у Угарској, станујући у неколико градова и села. Од 1701. године живи у Сентандерији, по царевој наредби. И данас у Сентандреји у непосредној близини владичанског двора постоји обележена Келија Арсенија Чарнојевића. Арсеније је спровео реорганизацију православне цркве у Угарској, Хрватској и Славонији,  која је као саставни део Пећке патријаршије у то време била организована у тим крајевима и за време Турака. Основао је нове епископије и поставио епископе, сређивао је стање у црки које се са ратом погоршало. За то време, често је долазио у сукоб са католичким свештеником, који је ометао његов рад и пропагирао унију. Чарнојевић је умро 1706. године у Бечу. 

Дошли ногом, вратили их водом

Из Беча су посмртни остаци патријарха Чарнојевића пребачени у Сентандреју, где га је дочекао његов народ и сапатници. Посмртне остатке патријарха и мошти кнеза Лазара народ који је са једним дошао,а другог понео, пустили су лађом низ Дунав до Фрушке горе. Стојећи на обали Дунава, забележено је, један се народ заувек опраштао од својих спасилаца. патријарх је сахрањен у Крушедолу, а мошти цара Лазара дуго су скриване у сремској Раваници.

Колико је било паметно повести народ у туђу земљу и данас се у историји расправља. Сву трагику патријархове тешке одлуке најбоље сведочи запис самог патријарха:

И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом

од места до места,

као лађа на пучини великог океана

бекству се дајемо,

чекајући када ће заћи сунце

и преклонити се дан

и проћи тамна ноћ

и зимска беда која лежи над нама.

Јер нема оног који нас саветује,

ни онога који нас од невоље ослобађа,

и невоља наша удвостручава се.

И рекох са сузама:

Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,

докле ће се наоружавати на достојање твоје?

Устани, Господе!

Зашто спаваш,

зашто лице Твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?

И тако непрестано ридање на ридање прилажемо

и ниоткуда помоћи.

Ови потресни записи много пута су личили на удес Србаља, а последњи пут у последњем рату када су Срби из Славоније, Босне, опет прелазили Дунав и идући на север заустављали се у Мађарској. У самом Текелијануму данас смештена је мала туристичка агенција Злате Босанац, која је из Славоније, каже, побегла, веровала је, на месец дана, а остала скоро 20 година.

У зло се сели, доброселица – Сеобе као обележје српске душе

Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем инспирација је уметника: српских књижевника и сликара свих времена и са свих простора. Сеобе су постале духовно обележје српског удеса. Сеобе су назив маестралног тротомног романа Милоша Црњанског, сеобе и селице су мотиви песничких циклуса и песма Љубомира Симовића, Слободана Ракетића и других.

Ни онај ко нас води не зна

хоће ли одатле да нам сиђе зора,

или пожар у коме ћемо,

град за градом, жито за житом,

изгорети.

(Љубомир Симовић, Сеоба Србије)

Велика сеоба је испит историчарима и политичарима. У том смислу занимљива је судбина чувене слике Паје Јовановића „Сеоба Срба“. И ова је слика имала своју чудну селидбену судбину још у процесу самог настанка. Слику је поручио патријарх Георгије Бранковић поводом обележавања 1000 година Угарске 1896. када је ова слика требало да буде изложена у Пешти као уметничко сведочанство о присуству Срба у Угарској. Првобитно, Пајино виђење сеобе под Арсенијем Чарнојевићем је било такво да је она представљала свенародни покрет. Слика је представљала  један народ у његовом тоталитету. У збегу се виде патријарх рсеније (али са ликом актуелног патријарха Бранковића), ратници, монаси са моштима цара Лазара, али и мајке с децом, овце и друга стока. Слика је пуна и топлине и трагике.  Но, оваква се слика није свидела патријарху из политичких разлога – сувише је била људска и стварна, сувише је одражавала сеобу из невоље. и настаде друга верзија у којој је народ замењен копљаницима и војницима, који као да су организовано и спремно, као војна сила кренули да послуже угарском краљу. Нисмо ли већ у Сеобама Црњанског?! 

1. верзија "Сеобе Срба" Паје Јовановића

Прва верзија дуго је била чувана у личној имовини двеју сестара из Панчева, да би је ускоро откупила Комерцијална банка за Народни музеј у Панчеву. Друга, војничка верзија налази се у Београдској патријаршији, а пре тога дуго је била у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима.

2. верзија "Сеобе Срба" Паје Јовановића

 Славица Јурић

споменик Францу Листу

И данас Мађарска има велики број међународно познатих композитора савремене класичне музике: Ђорђи Лигети, Ђерђ Куртаг, Петер Еотвос,  Золтан Јенеи.  У Будимпешти свако вече можете слушати концерт у некој од цркви. За време нашег боравка таквих је концерата било два, један у цркви Св. Михајла, други у базилици св. Стефана. На концертима  у црквама најмање је  туриста, а највише самих Мађара. Из тога закључујемо да Мађари имају високо развијену музичку културу. Туристи се радије окупљају на великим фестивалима и музичким спектаклима по дворанама.

Будимпешта је центар разноразних музичких догађаја, поготово лети: музичких фестивала, оперских спектакала, балетско-музичких приказа. У време нашег доласка у Будимпешту при крају је био Сигети-фестивал популарне музике, сличан нашем Егзиту. У Текелијануму су били смештени млади из различитих делова света, који су дошли на Сигети-фестивал.

Василиса Лаганин

Колико год да је нама у Војводини архитектура аустро-угарске културе блиска, толико смо били и задивљени, јер је много грандиозније и значајније, него што је то свима позната сецесија у деловима Новог Сада или Суботици.

Еклектизам као специфичан спој више стилова на једној грађевини, о ком смо слушали и читали пред полазак, одмах смо препознали. Многе зграде,  класичне четвороспратнице, грађене су тако што је сваки спрат другачијег стила: један ред прозора, украса око њих или на терасама је у једном стилу, други ред у сасвим другом и тако редом. Један свод је китњаст, са мноштвом спирала и цвећа, други има једноставан, раван завшретак.

 Први дан смо посетили прелепу Синагогу, која је по величини друга у свету, а прва у Европи. Грађевине које су нам привукле највише наше пажње су  базилика светог Стефана и зграда Парламента. Базилика светог Стефана саграђена је 1845. године. Део је урађен у византијском, четвороугаоном стилу, због чега се и зове базилика, а део у готском стилу. Два звоника висока су 96 метара, због чега је базилика једна од две највише грађевине у Будимпешти. Иако су мађари махом католичке вере, црква је грађена у византијско-православном стилу да би се тиме показало да је Стефан краљ из периода пре раскола хришћанске цркве. Парламент је заједно са Базиликом највиша грађевина у Будимпешти. Изградња је трајала од 1885. до 1904. године. Урађена је у неоготском стилу и налази се на самој обали Пеште. Колико је ова грађевина велика, схватили смо тек кад смо кренули да је заобилазимо, не бисмо ли јој угледали улаз, онај део који није окренут према Дунаву.

Споменици

Будимпешта је препуна споменика, од оних монументалних, готово застрашујућих у својој величини, на трговима и по тврђавама, до безброј скулптура по улицама. Међу споменицима најграндиознији је комплекс споменика на Тргу хероја у Пешти, а  најтеже је било доћи до Споменика слободе на цитадели на брду Гелерт. Посвуда по граду су скулптуре, од авангардних до духовотих, какве су скулптуре жандара, тротинетисте, али и једне зелене краве од картона, испред ресторана у Ваци-улици, крај које смо пролазили сваки дан.

Музеји

Као и сваки велики град, Будимпешта има много музеја. Одабрали смо највелелпнијиМузеј лепих уметности да у њега уђемо. Изненадила нас је дисциплина у њему. Свака просторија имала је чуваре, који те будно прате, не дозвољавају да носиш ранац, шушкаш, фотографишеш и слично. У свакој од кружно распоређених просторија у грађевини музеја смештена су платна  или скулптуре чувених европских уметника, у којима можеш да уживаш седећи на клупама на средини просторија. Но, толика пажња и мотрење чувара кваре свако уживање, па смо се и поред чувених сликара и велелепности простора осећали прилично непожељно.

Мостови

Мостови у Будимпешти су посебно лепи. Они повезују два дела града, Будим и Пешту, а сами по себи мала су архитектонска чуда. У својим апостолским шетњама по граду, прешли смо преко три моста, најближа центру: Ланчаног, Ержебет-моста и Сабадсаг-моста.

Ланчани мост је изграђен 1849. године и то је први стални прелаз преко Дунава у Будимпешти. Када је изграђен сматрао је једним од светских чуда.

Ержебет-мост

Ланчани мост