Већ би праћење судбине слика чувених европских мајстора кичице по европским музејима написало посебну више томну историју. Колико њих није крочило из свог делића Земљиног шара, а њихова платна путују светом. Та се историја не налази у музејским проспектима. Можда само у главама посвећених кустоса или водича.

Тешко да кербери од чувара, водича, кустоса, штагод да су, у будимпештанском Музеју лепих уметности имају иједан податак такве врсте. Споља велелепан, изнутра, под утицајем ових кербера, личи на затвор. Стоје на сваком углу, у свакој просторији, гледају те попреко ако седнеш на клупу, а она шкрипи; не дају ти да носиш руксаг на леђима; ако се задржиш сувише у некој просторији, трипут се наметљиво око тебе прошета ју…

Да је чудесни шпански Грк или је грчки Шпанац знао у каквим ће условима да се гледају његова платна, засигурно би нашао начина да утиче на путешествије једне верзије Покајања Марије Магдалене, коју у историјама уметности зову будимпештанском верзијом, јер се задесила у овом граду и овом музеју, апсани сличном.

Каква брука за Европу!

Елгрекоовско авангардно уједињење истока и запада

Замислите крај средњег века, периода у којем је Европа заиста била јединствена у уједињена по заједничкој хришћанској идеји. Замислите сада на концу тог периода једног византијскокатоличког сликара који одлази са Крита у римокатолички свет, и са собом носи специфичан траг угаслог царства из којег долази. Видите те трагове свуда: у пурпурним нијансама; у мекоћи и влази очију сакралних ликова, у којима је сва душевност света сабрана, у шиљастим брадицама сакралних ликова… Та гркофилска обележја спојена су са римокатоличким редом и строгошћу, повременом распусношћу надолазеће ренесансе. Ниједан сликар није тако ујединио Европу на самом измаку последњег периода њене уједињености. Увек сам замишљала Великог инквизитора Достојевског као једног самопрекорног инквизитора с Ел Грекових платна. Само Ел Грекови ликови и кад су најснажнији носе унутрашњу муку и испразност интелекта и власти, јер љубави нема. Замислите немачког песника ноћи како специјално иде у толедо да види уживо платна на која личи његова поезија.

Универзалност и празноглаве аспиде

Замислите сада митске ликове у службеничко црвеној боји у храму уметности, који личи на апс. Замислите апсиде како те усред 21. века разврставају по припадности, од граница до музејских карата: ти можеш, ти не можеш, за тебе је оволико, за друге онолико?! На каквим све суровим местима расте и зри најлепше цвеће! Из црне земље жуто цвеће расте! Нема другог одговора.

Не можеш, аспидо, поделити идеју коју носи онај ко је једно са Европом по култури. Он има универзалне вредности, цена не мора бити универзална за све! Једног дана, кад пукне уједињење по „Светом евру“, вратићу се да као човек видим елгрековски печат времена кад је то уједињење било по вери.  Једва чекам. Процветаће тад Магдаленино покајање са истог платна на коме сад корови огреховљеност.

Ел Греко - Покајање Марије Магдалене, Будимпешта

(репродукције из књиге Ел Греко Михаела Шолца Хензела, Подгорица, 2007)

Славица Јурић

Жиг или удес –  мађарон

Рођен је у српској грађанској породици у Сентандреји 26.новембра 1824. године. Убрзо после његовог рођења умире му отац, па улогу васпитача преузима рођак Сима Игњатовић. На његово опредељење да буде писац, првенствено је утицао Сима Милутиновић Сарајлија, кога је упознао још као младић. Завршио је основну школу у Сентандреји, а гимназију у Пешти, где је и студирао права. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција 1848, узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је после Мађарске капитулације морао побећи у Београд. Због тога се о друштвеном и политичком ставу Игњатовића доста писало. Чињеница је да је он био против контрареволуционарног вођства Срба и против аустријске хегемоније и бечког апсолутизма те је своје идеје смело и јавно заступао. У Београду је живео као новинар до 1850. Затим је путовао по свету. Био је уредник Летописа Матице Српске, велики бележник у Новом Саду. Од 1863. до 1879. радио је као адвокат и службеник у Даљу на патријаршком имању митрополије Горњокаловачке. Услед политичких размирица, остао је доследан пријатељ Мађара. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено  од српског друштва све до смрти. Умро је у Новом Саду 1889.

Написао је више патриотско-историјских романа који су се свиђали српској публици. Такви су: Ђурађ Бранковић, Краљевска снаха, приповетке Крв за род, Манзор и Џемила.

Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Његови најпознатији романи су: Чудан свет,  Васа Решпект и Вечити младожења. У издавачком подухвату „Српска књижевност, роман“ чак два романа Јакова Игњатовића ушла су избор 50-ак романа: Вечити младожења и Васа Решпект.

испред куће Јакова Игњатовића

Вечити младожења

У вароши У. живео је… Тако почиње своју причу Јаков Игњатовић. То је прича… 

споменик Јакова Игњатовића испред родне куће у Сентандреји

Литература

1. Јаков Игњатовић, Вечити младожења, Београд, Нолит, 1981.
2. Јаков Игњатовић, Васа Решпект, Београд, Нолит, 1981.

Позориште као нужна школа

Несумњиво је да позоришном животу и код Срба у раздобљу од 1778-1848, печат даје однос аустријских просветних власти. То је време када Јоаким Вујић сматра да је позориште „једна нужна школа“. Крајем 18. Века српско позориште добија другачији репертоар.  Позоришни живот има у то време велики замах. Изводе се углавном школске представе у Пешти, Темишвару и Сегедину и то пд вођством Орфелина, Јована Крестића, Козима Јосића. И Нови Сад у то време  добија ђачке представе. Године 1818. надзорник српских православних школа у будимској дијецези забранио је рад школских позоришта. Мада је под ударом оваквих забрана школско позориште ишчезавало, још увек су се у Србији могле видети ђачке представе. И данас постоји листа младих глумаца који су тада учествовали у ђачким представама Стефан от Ракичевић, Стефан Јорогвић, Јоан Мушкатировић..

Са гашењем придворног позоришта и школских представа, позоришни живот није изгубио много. 12 августа 1813 године Јоаким Вујић је организовао скуп у мађарском народном позоришту и приказао свој превод Коцебуове Крешталице.

Ништа не бива без угледања и предискуства

Јоаким Вујић (1772-1847), списатељ, чији се век подудара са трајањем српског предромантичког театра и који носи већ дуго почасно име „оца српског позоришта“, није се за овај пут определио случајно. Још као сасвим млад човек, студент у Словачкој и страствени путник, Вујић је дошао у додир са еврпским позориштем и опером. Док је студирао у Братислави, тамошњи позоришни живот био је веома жив. За то време приказивани су комади Шекспира, Молијера, Волтера… које ће касније и Вујић преводити. На путовању по Италији Вујић посећује оперске куће у Фиренци и Риму. Године 1812. Вујић и у Пешти присуствује једном позоришном догађају који је узбудио тамошњу српску јавност, јер је те године мађарско позориште ставило на  репертоар Балогов комад Црни Ђорђе. У том тренутку и Вујић се одлучио да покуша са драмским представама. Тако је дошло до окупљања позоришне дружине састављене од ученика препарандије у Сент-Андрји и студената у Пешти, са којом је Вујић дао своју представу у згради мађарског позоришта.

Књажевско-сербски театар

Године 1815. Јоаким Вујић дао је још два комада. У свом родном месту Баји извео је Фернанда и Јарику, а у Сегедину опет прераду Георгије Петрович. Децембра месеца, Вујић у Земуну даје још 3 представе. Играо је још у Новом Саду, Панчеву, Араду. На његову иницијативу се у Кикинди оснива позоришна дружина. Касније је давао сталне представе и у Крагујвцу. Септембра 1834, затражио је од кнеза Милоша Обреновића дозволу за оснивање сталног позоришта у престоници. Те године било је 20 година његовог рада у позоришту и скоро тридесет година откако је почео писати позоришне комаде. Кнез Милош уважио му је молбу и поставио га за директора Књажевско-сербског театра. То позориште је било прво српско стално позориште. Није зависило од публике, посета је била по позиву. Трупу су сачињавали млади ученици и чиновници. Није било жена. Међу глумцима било је веома занимљивих личности. Играли су Филип Христић и Димитрије Црнобарац, касниjе министри просвете, Јован Мариновић, будући посланик Србије у Паризу, Петар Радовановић, будући директор првог позоришта у Београду. Зграда театра се састојала из две веће просторије, одељене дугим ходником. Једна од њих је послужила као позоришна дворана. Клупе за седење имали су само кнез Милош и чланови његове породице. Репертоар је био сличан репертоару ранијих Вујићевих представа. На првој представи играна је његова прерада Фернандо и Јарика. 1836. године Вујић је због политичких прилика морао напустити позориште и Крагујевац и повући се у пензију. Тако је и Књажеско-сербски театар морао обуставити рад и престоница Србије је извесно време била без позоришта.

Ко је гледао серију „Вук караџић2 могао је видети како су изгледале те прдставе. Трајале су сатима, неписмени књаз је заустављао трупу да се обрачуна с радњом или лумцима или уметничким виђењем…

Од дилетантизма у историју српског позоришта

Јоаким Вујић је добро осећао расположење публике и није напуштао позориште. У Новом Саду је 1838. с дилетантима из групе Максима Брежовског давао у гостионици. Трупа је имала 23 члана и 3 глумице. Српско дилетантско содружество наставило је свој рад и без Јоакима Вујића који је 27. јула 1839. у Панчеву дао последњу позоришниу представу. Са одласком кнеза Милоша из Србије, стари и болесни писац изгубио је пензију кнежевине Србије.

Када је 8. новембра 1847. године у једној оскудној собици близу Калемегдана у Београду, у стану коричара Ст. Лазаревића, умро Јоаким Вујић, за њим се затворила и једна страница у историји српског позоришта.

Јоаким Вујић

Литература:

1. Милорад Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд, Нолит, 1979.
2. слика прузета:

српска црква у Табану

Краљеви шајкаши у Будиму – Табану

Обично се долазак Срба везује за Велику сеобу под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, али нити је то прва сеоба, само највећа органозована, нити су Срби тек од тада присутни у Мађарској. Одмах након надирања Турака према Европи почеле су сеобе Срба, тако да су још у 15. веку високо цењени и познати били тзв. краљеви шајкаши. Они су били настањени у Будиму у делу који се зове Табан. Тај део Будима се касније једно време звао и Српска варош. У њему је саграђена прва српска црква брвнара, касније замењена зиданом, а ли потпуно пострадалом у Другом светском рату. У Табану је и чувена српска кафана Златни јелен. О великом броју Срба на овим простору Будима сведочи и назив једног термалног купатила – Српско купалиште. После Мохачке битке у којој су Мађари побеђени, Срби из тих крајева селе се даље и затичу Србе шајкаше.       

некада српска кафана Златни јелен

Велика сеоба Срба и Арсеније Чарнојевић

Вероватно је Арсеније Чарнојевић један од најтрагичнијих српских патријарха. Морао је да донесе тешку одлуку да поведе народ у туђину, у неизвесност и измести се из отаџбине. Рођен је у Бајицу (Цетиње, Црна Гора) 1633. године. Био је пећки патријарх. 1690. године предводи Велику сеобу Срба, која се одиграла током Бечког рата (1683-1699). Срби су прелазили Саву и Дунав и улазили на аустријску и угарску област, насељавајући до тада ненасељене пределе. Око 8000 српских породица доселило се у Сентандреју, месташце у близини Будимпеште. легенда каже да су се ту зауставили јер их је питом предео највише подсећао на напуштену отаџбину. Угарски цар Леополд је признао Арсенија као старешину свих правосталних Срба у Угарској. Чарнојевић је пуних 11 година мењао место боравка у Угарској, станујући у неколико градова и села. Од 1701. године живи у Сентандерији, по царевој наредби. И данас у Сентандреји у непосредној близини владичанског двора постоји обележена Келија Арсенија Чарнојевића. Арсеније је спровео реорганизацију православне цркве у Угарској, Хрватској и Славонији,  која је као саставни део Пећке патријаршије у то време била организована у тим крајевима и за време Турака. Основао је нове епископије и поставио епископе, сређивао је стање у црки које се са ратом погоршало. За то време, често је долазио у сукоб са католичким свештеником, који је ометао његов рад и пропагирао унију. Чарнојевић је умро 1706. године у Бечу. 

Дошли ногом, вратили их водом

Из Беча су посмртни остаци патријарха Чарнојевића пребачени у Сентандреју, где га је дочекао његов народ и сапатници. Посмртне остатке патријарха и мошти кнеза Лазара народ који је са једним дошао,а другог понео, пустили су лађом низ Дунав до Фрушке горе. Стојећи на обали Дунава, забележено је, један се народ заувек опраштао од својих спасилаца. патријарх је сахрањен у Крушедолу, а мошти цара Лазара дуго су скриване у сремској Раваници.

Колико је било паметно повести народ у туђу земљу и данас се у историји расправља. Сву трагику патријархове тешке одлуке најбоље сведочи запис самог патријарха:

И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом

од места до места,

као лађа на пучини великог океана

бекству се дајемо,

чекајући када ће заћи сунце

и преклонити се дан

и проћи тамна ноћ

и зимска беда која лежи над нама.

Јер нема оног који нас саветује,

ни онога који нас од невоље ослобађа,

и невоља наша удвостручава се.

И рекох са сузама:

Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,

докле ће се наоружавати на достојање твоје?

Устани, Господе!

Зашто спаваш,

зашто лице Твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?

И тако непрестано ридање на ридање прилажемо

и ниоткуда помоћи.

Ови потресни записи много пута су личили на удес Србаља, а последњи пут у последњем рату када су Срби из Славоније, Босне, опет прелазили Дунав и идући на север заустављали се у Мађарској. У самом Текелијануму данас смештена је мала туристичка агенција Злате Босанац, која је из Славоније, каже, побегла, веровала је, на месец дана, а остала скоро 20 година.

У зло се сели, доброселица – Сеобе као обележје српске душе

Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем инспирација је уметника: српских књижевника и сликара свих времена и са свих простора. Сеобе су постале духовно обележје српског удеса. Сеобе су назив маестралног тротомног романа Милоша Црњанског, сеобе и селице су мотиви песничких циклуса и песма Љубомира Симовића, Слободана Ракетића и других.

Ни онај ко нас води не зна

хоће ли одатле да нам сиђе зора,

или пожар у коме ћемо,

град за градом, жито за житом,

изгорети.

(Љубомир Симовић, Сеоба Србије)

Велика сеоба је испит историчарима и политичарима. У том смислу занимљива је судбина чувене слике Паје Јовановића „Сеоба Срба“. И ова је слика имала своју чудну селидбену судбину још у процесу самог настанка. Слику је поручио патријарх Георгије Бранковић поводом обележавања 1000 година Угарске 1896. када је ова слика требало да буде изложена у Пешти као уметничко сведочанство о присуству Срба у Угарској. Првобитно, Пајино виђење сеобе под Арсенијем Чарнојевићем је било такво да је она представљала свенародни покрет. Слика је представљала  један народ у његовом тоталитету. У збегу се виде патријарх рсеније (али са ликом актуелног патријарха Бранковића), ратници, монаси са моштима цара Лазара, али и мајке с децом, овце и друга стока. Слика је пуна и топлине и трагике.  Но, оваква се слика није свидела патријарху из политичких разлога – сувише је била људска и стварна, сувише је одражавала сеобу из невоље. и настаде друга верзија у којој је народ замењен копљаницима и војницима, који као да су организовано и спремно, као војна сила кренули да послуже угарском краљу. Нисмо ли већ у Сеобама Црњанског?! 

1. верзија "Сеобе Срба" Паје Јовановића

Прва верзија дуго је била чувана у личној имовини двеју сестара из Панчева, да би је ускоро откупила Комерцијална банка за Народни музеј у Панчеву. Друга, војничка верзија налази се у Београдској патријаршији, а пре тога дуго је била у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима.

2. верзија "Сеобе Срба" Паје Јовановића

 Славица Јурић

споменик Францу Листу

И данас Мађарска има велики број међународно познатих композитора савремене класичне музике: Ђорђи Лигети, Ђерђ Куртаг, Петер Еотвос,  Золтан Јенеи.  У Будимпешти свако вече можете слушати концерт у некој од цркви. За време нашег боравка таквих је концерата било два, један у цркви Св. Михајла, други у базилици св. Стефана. На концертима  у црквама најмање је  туриста, а највише самих Мађара. Из тога закључујемо да Мађари имају високо развијену музичку културу. Туристи се радије окупљају на великим фестивалима и музичким спектаклима по дворанама.

Будимпешта је центар разноразних музичких догађаја, поготово лети: музичких фестивала, оперских спектакала, балетско-музичких приказа. У време нашег доласка у Будимпешту при крају је био Сигети-фестивал популарне музике, сличан нашем Егзиту. У Текелијануму су били смештени млади из различитих делова света, који су дошли на Сигети-фестивал.

Василиса Лаганин

Колико год да је нама у Војводини архитектура аустро-угарске културе блиска, толико смо били и задивљени, јер је много грандиозније и значајније, него што је то свима позната сецесија у деловима Новог Сада или Суботици.

Еклектизам као специфичан спој више стилова на једној грађевини, о ком смо слушали и читали пред полазак, одмах смо препознали. Многе зграде,  класичне четвороспратнице, грађене су тако што је сваки спрат другачијег стила: један ред прозора, украса око њих или на терасама је у једном стилу, други ред у сасвим другом и тако редом. Један свод је китњаст, са мноштвом спирала и цвећа, други има једноставан, раван завшретак.

 Први дан смо посетили прелепу Синагогу, која је по величини друга у свету, а прва у Европи. Грађевине које су нам привукле највише наше пажње су  базилика светог Стефана и зграда Парламента. Базилика светог Стефана саграђена је 1845. године. Део је урађен у византијском, четвороугаоном стилу, због чега се и зове базилика, а део у готском стилу. Два звоника висока су 96 метара, због чега је базилика једна од две највише грађевине у Будимпешти. Иако су мађари махом католичке вере, црква је грађена у византијско-православном стилу да би се тиме показало да је Стефан краљ из периода пре раскола хришћанске цркве. Парламент је заједно са Базиликом највиша грађевина у Будимпешти. Изградња је трајала од 1885. до 1904. године. Урађена је у неоготском стилу и налази се на самој обали Пеште. Колико је ова грађевина велика, схватили смо тек кад смо кренули да је заобилазимо, не бисмо ли јој угледали улаз, онај део који није окренут према Дунаву.

Споменици

Будимпешта је препуна споменика, од оних монументалних, готово застрашујућих у својој величини, на трговима и по тврђавама, до безброј скулптура по улицама. Међу споменицима најграндиознији је комплекс споменика на Тргу хероја у Пешти, а  најтеже је било доћи до Споменика слободе на цитадели на брду Гелерт. Посвуда по граду су скулптуре, од авангардних до духовотих, какве су скулптуре жандара, тротинетисте, али и једне зелене краве од картона, испред ресторана у Ваци-улици, крај које смо пролазили сваки дан.

Музеји

Као и сваки велики град, Будимпешта има много музеја. Одабрали смо највелелпнијиМузеј лепих уметности да у њега уђемо. Изненадила нас је дисциплина у њему. Свака просторија имала је чуваре, који те будно прате, не дозвољавају да носиш ранац, шушкаш, фотографишеш и слично. У свакој од кружно распоређених просторија у грађевини музеја смештена су платна  или скулптуре чувених европских уметника, у којима можеш да уживаш седећи на клупама на средини просторија. Но, толика пажња и мотрење чувара кваре свако уживање, па смо се и поред чувених сликара и велелепности простора осећали прилично непожељно.

Мостови

Мостови у Будимпешти су посебно лепи. Они повезују два дела града, Будим и Пешту, а сами по себи мала су архитектонска чуда. У својим апостолским шетњама по граду, прешли смо преко три моста, најближа центру: Ланчаног, Ержебет-моста и Сабадсаг-моста.

Ланчани мост је изграђен 1849. године и то је први стални прелаз преко Дунава у Будимпешти. Када је изграђен сматрао је једним од светских чуда.

Ержебет-мост

Ланчани мост

Обавезно школовање у Мађарској започиње с дететовом 6-ом годином и траје до 18. године живота.. Од 6. до 10. године живота ученик полаже нижи ниво основне школе (1.-4. разред), а од 11. до 14. године живота виши ниво основне школе (5.-8. разред). Након завршетка основне школе ученици раде пријемни испит за упис у средњу школу. Најуспешнији најчешће упишу гимназију, други стручне, а они са најслабијим успехом једногодишње до трогодишње програме за специјализовано подручје. То мора да су занати.

Од 10. до 18., 12. до 18. или 14. до 18. године живота траје осмогодишња, шестогодишња или најчешће четворогодишња средња школа (Gimnázium) која води до „испита зрелости“ (érettségi). Од 14. или 15. до 18. или 19. године траје стручна школа која води до испита зрелости у неким случајевима, а у неким школама до комбинованог испита зрелости и испита струке, мајсторског испита или серификата техничког стручњака. Од 14. до 15. до 17. или 18. године траје трогодишња стручна школа или трогодишња медицинска школа.   Од 14. или 15. до 16. године живота траје једногодишње подучавање које води до квалификације нижег степена.

Национални испити

Први национални испити под називом базични испити (alapvizsga) полажу се у 10. години школовања са 16 година старости. Студенти сами одлучују желе ли их полагати.

Матура

У 18. години старости, након завршетка средње школе полаже се испит зрелости (érettségi), националан, централно контролисан испит. И стручна школа може водити до ипита зрелости или до комбинације стручног и испита зрелосто, до полагања мајсторског испита или испита за техничког стручњака. Међутим, стручне школе најчешће воде до мајсторског испита који важи у целој Мађарској. Испит зрелости није обавезан, али је неопходан за упис на факултете и за запошљавање на неке послове, посебно оне које захтевају мајсторе или техничке стручњаке.

Време и начин полагања матуре

Постоје два нивоа матуре: основни и напредни. На основном нивоу полажу се писмени и усмени испити. Ти испити се оцењују унутар школе тј. оцењују их школски наставници, али су критеријуми за оцењивање прописани на нивоу државе. Напредни ниво матуре вреднује се централизовано. Теме које се полажу на напредном нивоу припремају се на нивоу државе од стране неационалног центра за вредновање. Усмене испите спроводи испитни одбор који се састоји од најмање три члана.

Осим Будимпеште, све остало мирно и рурално

Спортска нација или нација чувених спортских хала и полигона

         Настарија позната историја Будимпеште почиње оснивањем римског града Аквинкума 89. године, на месту келтске насеобине.  У близини тог места касне је настала Обуда. На месту данашње Пеште постојао је град ткз Супротни Аквинкум. Око 900. Године град освајају Мађари, да би касније био разрушен од стране Монгола. Када су Турци освојили већи део Балкана, освајили су и простор данашње јужне Мађарске. Битком на Мохачком пољу 1526. Године, која је подједнако важна и за нашу националну историју, Турци су освојили Пешту, а 1541. Будим. Будим је до тада био седиште краљевског двора, а касније турске резиденције. Пешту су освојили Хабзбуршки владари, који су омогућили даљи развој града. За време Хабзбурга, у Будимпешту стиже велики број Срба предвођених Арсенијем Чарнојевићем. Велики део се доселио у будимски Табан, а велики део и у Сентандреју.

      Многи споменици подсећају на историју другог светског рата. Тако смо, шетајући, наишли на споменик подигнут у знак сећања на жртве нацистичког геноцида током немачке окупације. Сада ми је жао што нисам усликала, али тада нисам знала шта тај споменик означава.

        Ту је и велелепни Трг Хероја који је обележје Будимпеште. Ту се налази споменик миленијуму, са статуама вођа седам  племена која су основала Мађарску, а ту су и друге статуе са битним ликовима из Мађарске историје.

      Последњи дан нашег боравка у Будимпешти био је 20. Август, Мађарски Национални Празник. Заправо, тог дана слављен је Свети Стефан( Иштван), први хришћански храљ Мађара. Проглашен је свецем 20. Августа 1083. Године од стране католичке цркве, а тек 2000. Године од стране православне цркве. Овом Свецу подигнутаје и велелепна базилика у Будимпешти која нас је све очарала својом величином и изгледом.