Обавезно школовање у Мађарској започиње с дететовом 6-ом годином и траје до 18. године живота.. Од 6. до 10. године живота ученик полаже нижи ниво основне школе (1.-4. разред), а од 11. до 14. године живота виши ниво основне школе (5.-8. разред). Након завршетка основне школе ученици раде пријемни испит за упис у средњу школу. Најуспешнији најчешће упишу гимназију, други стручне, а они са најслабијим успехом једногодишње до трогодишње програме за специјализовано подручје. То мора да су занати.

Од 10. до 18., 12. до 18. или 14. до 18. године живота траје осмогодишња, шестогодишња или најчешће четворогодишња средња школа (Gimnázium) која води до „испита зрелости“ (érettségi). Од 14. или 15. до 18. или 19. године траје стручна школа која води до испита зрелости у неким случајевима, а у неким школама до комбинованог испита зрелости и испита струке, мајсторског испита или серификата техничког стручњака. Од 14. до 15. до 17. или 18. године траје трогодишња стручна школа или трогодишња медицинска школа.   Од 14. или 15. до 16. године живота траје једногодишње подучавање које води до квалификације нижег степена.

Национални испити

Први национални испити под називом базични испити (alapvizsga) полажу се у 10. години школовања са 16 година старости. Студенти сами одлучују желе ли их полагати.

Матура

У 18. години старости, након завршетка средње школе полаже се испит зрелости (érettségi), националан, централно контролисан испит. И стручна школа може водити до ипита зрелости или до комбинације стручног и испита зрелосто, до полагања мајсторског испита или испита за техничког стручњака. Међутим, стручне школе најчешће воде до мајсторског испита који важи у целој Мађарској. Испит зрелости није обавезан, али је неопходан за упис на факултете и за запошљавање на неке послове, посебно оне које захтевају мајсторе или техничке стручњаке.

Време и начин полагања матуре

Постоје два нивоа матуре: основни и напредни. На основном нивоу полажу се писмени и усмени испити. Ти испити се оцењују унутар школе тј. оцењују их школски наставници, али су критеријуми за оцењивање прописани на нивоу државе. Напредни ниво матуре вреднује се централизовано. Теме које се полажу на напредном нивоу припремају се на нивоу државе од стране неационалног центра за вредновање. Усмене испите спроводи испитни одбор који се састоји од најмање три члана.

У Будимпешти смо посетили и Српску школу „Никола Тесла“, заједно са директором Клиа Зораном Хамовићем и његовом заменицом Наташом Ђелошевић. Путовођа нам је био отац Зоран, наш домаћин, старешина храма св. Ђорђа, који је у овој школи радо виђен гост.

Школа је смештена у прелепо старо здање у Улици ружа, која се налази негде на пола пута од Текелијанума до Трга хероја. Руже нисмо видели, и ко зна зашто се улица тако зове, али је цео кварт стар и леп.  У време бивше Југославије, то је била југословенска школа, а од расцепа држава, поново Српска школа.

Таблои у ходницима сведоче о многим генерацијама матураната претходних генерација, годинама у назад. Са леве стране налази се ходник који води у вртић. Српска школа поседује још и основну школу и гимназију, као и богату библиотеку. У гимназији просечно има четрнаест ученика, а било је и одељења са десеторо. Иначе, у државним школама у Мађарској, каже директорица школе Јованка Ластић, има преко 30 ученика у одељењу. У основној школи има по пет до десет ученика у једном одељењу. Саставни део школе су менза и дом за ученике који похађају ову школу, а не живе довољно близу.

По казивању Ђолета Радоњића

Од нашег друга Ђолета Радоњића, који је школу завршио, чули смо да услови у ђачком дому нису идеални: хладно је зими, има мало простора за све заинтересоване, и, наравно, храна није као у маминој кухињи. на то се Ђоле посебно жалио у време поста. Ђорђе нам је рекао и да је школу релативно лако завршио, лакше него што би у Србији, али се на дисциплини много више инсистира. таман смо поверовали да тамо држе руке иза леђа на часовима, али смо чули и другу страну медаље лично од директорице школе, која је Ђолету била разредни старешина. Каже да је ратовала с њим, да је био изутено паметан и стално имао своја решења као амандманер на сва правила и сва знања. Зато га је било тешко дисциплиновати.

Директорица школа Јованка Ластић, покушала нам је дочарати услове, али не спољне о којима нам је причао Ђоле, него о томе да је интернатски живот увек тежак испит, јер деца немају ниједан интиман простор, сви су заједнички и деле га са још неким, одвојени су од својих, због чега ова школа нуди ученицима и још једну животни компетенцију – осамостаљивање и убразано одрастање, јер се о себи много више брину, боље планирају, него што би то чинили да су с родитељима.

М /учионица

Каква год да је дисциплина школа нам није изгледала другачије него друге школе. Учионице основне школе препуне су цртежа и зидних новина као и код нас, а старији су , баш као што би и ми, на једном натпису испред „учионица“ додали „М“. наравно и на мађарском и на српском. Школа наиме, има и ту особеност што је уписују четири врсте ученика: Срби из Мађарске, срби из Србије, Мађари из мађарске и Мађари из Војводине. Из Србије највише је ученика из Војводине, али има и Крагујевчана и других делова Србије.

Чиме је незадовољна директорица

Директорица школе по образовању је хирург, а факултет је завршила у Београду. У школи је предавала биологију, а откако је директор све своје снаге улаже да школу одржи репрезентативном. Она таква мора бити јер је једина у Мађарској, каже нам она. То није нимало лак посао ни задатак јер је школа везана и за мађарску владу и државу, али и за нашу.  Посебно је зачуђена и праведно и оправдано љута што српска власт не брине у довољној  мери о својој матици у иностранству. У низу информација којима нас је обогатила, запамтили смо и то да је у Мађарској просек високо образованих Срба дупло већи од просека Мађара. Директорица се жали због мале помоћи Србије овој школи. Каже, од нас добијају само уџбенике, остало финансира Мађарска.

Кроз ову школу су прошли многи српски ђаци, како из Србије, тако из Мађарске. Срба највише има из Војводине, али има их и из других делова Србије ( нпр. Крагујевац ). Међу њима су и браћа Радоњић из Бачке Паланке, а био је ту и Радован Јелашић, бивши гувернер Народне банке Србије.

Ко ће сачувати писмо српског језика

Једну ствар никада нећемо заборавити. Ми своје школе шкрабамо под изговором да пишемо графите, али је то у највећој мери намерно шкрабање. Ако и има каквог слова, оно је латинично. И не само на зидовима. Управо је ИК Клио донела прегршт књига као поклон библиотеци школе, а већина је латинична.Само су још уџбеници ћирилични, али њих сви најмање воле.

У дворишту школе уместо ружних графита затекли смо српску ћирилицу. над њом бдију највећи представници српске културе и науке: Никола Тесла, по коме школа носи име, Свети Сава, Вук Караџић, Доситеј Обрадовић.

Изгледа да српско писмо боље чувају Срби ван Србије, те ће, ко зна, можда и културу боље сачувати.

Милица Мајкић