Већ би праћење судбине слика чувених европских мајстора кичице по европским музејима написало посебну више томну историју. Колико њих није крочило из свог делића Земљиног шара, а њихова платна путују светом. Та се историја не налази у музејским проспектима. Можда само у главама посвећених кустоса или водича.

Тешко да кербери од чувара, водича, кустоса, штагод да су, у будимпештанском Музеју лепих уметности имају иједан податак такве врсте. Споља велелепан, изнутра, под утицајем ових кербера, личи на затвор. Стоје на сваком углу, у свакој просторији, гледају те попреко ако седнеш на клупу, а она шкрипи; не дају ти да носиш руксаг на леђима; ако се задржиш сувише у некој просторији, трипут се наметљиво око тебе прошета ју…

Да је чудесни шпански Грк или је грчки Шпанац знао у каквим ће условима да се гледају његова платна, засигурно би нашао начина да утиче на путешествије једне верзије Покајања Марије Магдалене, коју у историјама уметности зову будимпештанском верзијом, јер се задесила у овом граду и овом музеју, апсани сличном.

Каква брука за Европу!

Елгрекоовско авангардно уједињење истока и запада

Замислите крај средњег века, периода у којем је Европа заиста била јединствена у уједињена по заједничкој хришћанској идеји. Замислите сада на концу тог периода једног византијскокатоличког сликара који одлази са Крита у римокатолички свет, и са собом носи специфичан траг угаслог царства из којег долази. Видите те трагове свуда: у пурпурним нијансама; у мекоћи и влази очију сакралних ликова, у којима је сва душевност света сабрана, у шиљастим брадицама сакралних ликова… Та гркофилска обележја спојена су са римокатоличким редом и строгошћу, повременом распусношћу надолазеће ренесансе. Ниједан сликар није тако ујединио Европу на самом измаку последњег периода њене уједињености. Увек сам замишљала Великог инквизитора Достојевског као једног самопрекорног инквизитора с Ел Грекових платна. Само Ел Грекови ликови и кад су најснажнији носе унутрашњу муку и испразност интелекта и власти, јер љубави нема. Замислите немачког песника ноћи како специјално иде у толедо да види уживо платна на која личи његова поезија.

Универзалност и празноглаве аспиде

Замислите сада митске ликове у службеничко црвеној боји у храму уметности, који личи на апс. Замислите апсиде како те усред 21. века разврставају по припадности, од граница до музејских карата: ти можеш, ти не можеш, за тебе је оволико, за друге онолико?! На каквим све суровим местима расте и зри најлепше цвеће! Из црне земље жуто цвеће расте! Нема другог одговора.

Не можеш, аспидо, поделити идеју коју носи онај ко је једно са Европом по култури. Он има универзалне вредности, цена не мора бити универзална за све! Једног дана, кад пукне уједињење по „Светом евру“, вратићу се да као човек видим елгрековски печат времена кад је то уједињење било по вери.  Једва чекам. Процветаће тад Магдаленино покајање са истог платна на коме сад корови огреховљеност.

Ел Греко - Покајање Марије Магдалене, Будимпешта

(репродукције из књиге Ел Греко Михаела Шолца Хензела, Подгорица, 2007)

Славица Јурић

Резултати истраживања

У мојој породици сви су чули за њега, али су сећања различита. Мама се сећа само да јој је име познато, тата да је учио у школи. Деда мисли да је био владар, а баба је отишла још даље па тврди да је био научник.  Закључујем да је старија генерација жилавија, па не би признала да се не сећа, макар и не знала праву истину.

Врло слични најстаријим и тврдокорнима у мојој породици су, изгледа, и наставници. Наставник историје М. Ерцег рече да је био Србин који је ратовао на страни мађара за време мађарско-српског рата. Наставница српског језика Наташа је препознала да је био неки лик из народних епских песама. Није детаљисала.

Функционална сазнања

Нисам знала да деда и баба могу бити историјски извори. Испоставило се, међутим, како ћу касније сазнати, да је деда у овом случају, поузданији историјски извор од наставника историје. Не, не ради се о годинама и о томе што је деда старији од наставника, него о томе да наставници не морају све знати. А деда је ионако оптерећен политиком, па је можда случајно погодио. Наставник, опет, само о неким ратовима прича. Обојица су причала своју причу и кад је јанко Сибињанин у питању.

Милица Мајкић

Резултати истраживања

Живео од 1387. до 1456. године. Био је мађарски војсковођа. Ратовао је против Турака, и стално је побеђивао: Београд (1441), Сибија, Трансилванија (1442), Златица у Бугарској (1443)…  Није увек побеђивао, па је 1444. изгубио битку против Турака. Две године касније постао намесник. Године 1448. поново је продро у Србију где је опет изгубио битку против Турака. Деспот Ђурађ Бранковић га заробио у Смедереву и ослободио га тек кад су му мађарски сталежи обећали одштету. Ђурађ Бранковић и Хуњади су се зближили кад су Турци продрли у Србију 1454. Заједно су потукли Турке 1454. код Крушевца, и тада је Јанош почео да машта о војсци која би протерала све Турке са Балкана. Успео је само још једном да победи Турке, и то 1456. године у Београду, али је исте године умро од куге, у Земуну. У 15. веку Јанко је био симбол борбе против Турака.

Функционална сазнања

Сазнала сам како се наводи књига као извор, као и то шта је референсна литература. То је оно што највише волим, ако је илустровано и не оптерећује сувише: енциклопедије, лексикони (али не ђачки, него као овај лексикон личности), речници и друго. Срећа па не морамо све одреднице знати, него само оне које су нам потребне. запитала сам се да ли емисије Национална географија, национална историја, Дискавери могу да се сматрају референсним изворима. И то је као нека врста енциклопедије, са покретним сликама, а уместо писаних речи, имамо говор.

Милица Мајкић

• извори – штамани: Enciklopedija Jugoslavije, 4. Hil-Jugos, Zagreb, Leksikografski zavod FNRJ, 1960, стр. 305, одредница: Хуњади, Јанко (Hunyadi, Janos)

Резултати истраживања

Хуњади Јанош (Сибињанин Јанко у народним песмама) рођен је 1387. године и живео је до 1456. Био је ердељски племић влашко- словенског порекла. Његов отац је од хрватско- угарског краља Жигмунда 1409. године добио град Хуњади (Hunyad). За време првог турског покорења Србије, истакао се у борбама против Турака. 1441. год. победио је намесника Исак-бега, а 1442. год., постао је ердељски војвода и победио војску румелиског беглербега Шехабедина на реци Иаломити у Влашкој. Са  својих 12 000 коњаника учествовао је у српско-угарском походу против Турака 1443. год. Пристао је на турске понуде за склапање мира у Сегедину 1444., тим миром је деспоту враћена Србија. Након пораза угарске војске код Варне, Јанко се спасао бекством у Угарску.

Од  1446. године био је намесник у Угарској. Много пута је покушавао да створи велики савез против Турака, али се томе одазвао само Јурај Кастриота-Скендербег. Сибињанин је 1448. године продро у Србију и своју војску довео на Косово где је доживео велики пораз од турке војске Мурата II. Сибињанин је заробљен у Србији од оптужбом да су његове трупе пљачкале путујући кроз Србију.

1454. године је поразио турске трупе код Крушевца, које су биле под командом Фериз- бега,  након чега је бега заробио. Опустошио је околину Ниша и Пирота и спалио Видин. Његови планови о стварању велике војске и протеривању Турака са Балкана нису се остварили. Сибињанин је умро од куге, 1456. године, када се она појавила у хришћанској војсци. Његов старији син Ладислав је постао комадант београда, а млађи син Матија Ковин изабран је 1458. Године за угарског краља.

Функционална сазнања

Правила навођења књига и литературе нису ми била тешка. мало ме збуњује како да пишем страна имена: у оригиналу или како изговарам. Чини ми се да сви пишу у оригиналу, а наставници ме уче да их пишем фонетски, па се питам зашто и други не поштују то правило. Тако сам и у Енциклопедији Југославије нашла етимолошко писање, а на српском је језику, што ме још више збунило. Онда сам од наставнице сазнала да је то због некадашњег заједничког језика и заједниче државе. Хрватски језик има правило шисања страних имена етимолошки, а српски језик фонетски. исти проблем сам имала и с писмом. Зашто морам наводити књигу на писму на ком је писана? Али, правило је правило, да се поштује, а не да се пита и сумња. 

Василиса Лаганин 

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/d/d4/Hunyad.png 

• време и место: друга седмица октобра 2010, самостално код куће, школска библиотека

Резултати истраживања

Јанко Хуњади, чувени Сибињанин Јанко из српских народних песама, био је мали ердељски племић румунског порекла. Године 1904. Његов отац  је од краља Жигмунда добио град Хуњад, по коме је породица добила име.

Назив Сибињанин у српском народу стечен је на сличан начин као и мађарска варијанта његовог презимена. Хуњади је био гувернер области у Румунији, у граду Сибин, па отуда Сибињанин. Презиме је придевског порекла – означава становника неког града, као што је код нас данас Београђанин, Новосађанин…

У свим примерима, па и у примеру Сибињанин извршена је гласовна промена јотовање:

Сибин + јанин = Сибинјанин = Сибињанин

Функционална сазнања

Захваљујући регистру имена и појмова у историји коју сам проучавала, врло лако сам пронашла странице на којима се помиње Јанко Сибињанин, пронашла те странице, и на њима трагала за информацијама које би ме упутиле на закључак о томе како је добио име. То сам радила први пут у животу, али ми је личило на Речнике непознатих речи који се налазе у уџбеницима и лектирама. Прво сам ставила граничнике на све странице које су у регистру наведене, а онда читала. на оним страницама где није било информација битних за моје истраживање, само сам извадила граничнике, и свела се на свега два граничника, тј. две странице.

Потпуно ново за мене у Регистру је било мало слово „в“ са тачком код имена Јанка Сибињанина. Писало је „в. Хуњади Јанош „ , па сам лако закључила да би то могло значити нешто као исто. Кад ми је наставница рекла да то значи „види“ и да је потребно да погледам и под слово „Х“, мислила сам „Јао, мени!“ Међутим, није било много информација и лако сам се снашла. Разумем да је то потребно код оних појмова који имају синониме, па да се читалац лакше снађе.

Сналажење на мапама ми није никакав проблем, али ме је изненадило да град Сибин постоји и на новијим историјским мапама, што сам открила случајно, листајући историјски атлас. Мислила сам да је то стари назив града и да више не постоји.

Ивана Пилиповић

Резултати истраживања

У Антологији народних епских песама В. Ђурића, први пут смо се сусрели с бугарштицама и прочитала их јер се Јанко Сибињанин помиње и у њима. Бугарштице су песме дугог стиха (више од 10 слогова) и певале су се у приморју, по Хрватској и Босни. Њихова је и тема другачија, што им и сам назив говори. Вероватно је назив постао од речи „бугарити“ што значи тужити. Бугарштице се баве, дакле, неким лирским и емотивним темама.

Кум и супарник Краљевића Марка

Марко Краљевић и Мина од Костура песма је у којој се Јанко појављује као потпуно споредан лик, али већ из податка да од три дужности којима Марко Краљевић не може да утврди приоритет, сазнајемо да Марко врло цени Јанка Сибињанина, колико и цара. На страну то што је народни јунак спојио два историјска лика из различитих времена, који се у стварности нису могли срести, али у машти народног певача ништа лакше него спојити два највећа борца против Турака на Балкану: Марка и Јанка. Спајало их је њихово јунаштво, а не савремеништво. У пословицама један, Марко, касно је на Косово стигао, други се на Косову лоше провео, али су у питању две различите битке на истом простору. Маркова трилема у песми везана је за три града и њихова најчувенија становника: Стамбол, Будим и Сибињ.  Из тих градова стижу Марку позиви који сведоче да је Марко славан и цењен и од стамболског, и од угарског цара, као и од војводе Јанка Сибињанина. Први га позива у војску да се бори против Појазета (мора да је то Бајазит); други да му дође на венчање као венчани кум; трећи, Јанко, да му крсти оба сина. Марка је  мајка Јевросима саветовала да не одлучује по својим потребама те да не иде ни на весеље, ни на кумовање, него на војску, да се цар не би наљутио. тако смо у песми лишени сусрета Марка и Јанка, али сазнајемо да  су они блиски и да цене један другог. тако је народна уобразиља спојила два борца и јунака, а моја уобразиља замишља шта би било да мајка Јевросима ни је имала толики утицај на Марка.  Шта бо одабрао Марко?

У песми Девојка надмудрила Марка, пак, помињу се ова двојица јунака заједно са Павлом Уступчићем, као супарници који су кренули, сваки са својим сватовима да просе исту девојку, сироту, али мудру. Марко предлаже супарницима како да витешки реше заинтересованост за исту девојку: да она бира јабуку или прстен златан од онога јунака којег хоће за мужа. Два јунака безпоговорно слушају Марка, знајући за његову плаху нарав, и слажу се са свим његовим предлозима. Девојка је, такође, знала за Маркову нарав, па се послужила дипломатским одговором: одабрала кога је желела (Павла), али тако да не увреди ни Марка, ни Јанка. Марка је изабрала за кума, Јанка за старог свата, бирајући само прстен, јер јабука би довела до боја. То су важне функције у сватовима, по части, па се јунаци нису увредили, али је Марко схватио да је у питању дипломатија. Но, када је девојка признала Марку да се њоме послужила плашећи се Маркове сабље, то је нашег плаховотог јунака орасположило и цве пролази без сукоба.

Самим тим што народни певач, противно историјској истини, опет доводи у везу јунаке Марка и војводу Јанка, још једном показује колики је углед уживао Јанко у српском народу.   

Легенда и песма: Јана, Јанко и Секула

По легенди Јанко је ванбрачни син неке угарске лепе и сироте девојке, и нашег бездетног деспота Стефана Лазаревића. Из те везе родили су се близанци Јана и Јанко… јану не срећемо у народним песмама, нити у легендама, али је Јана добила касније сина Секулу, који се често помиње уз Јанково име. као прави ујак он се увек нађе у невољи У песми Бановић Секула и Јован Косовац Сибињанин Јанко и Секула су рођаци- Секула је Јанков сестрић и веома су блиски.

Песма Јован Косовац поново је спојила два јунака: Марка Краљевића и Јанка Сибињанина, и то баш у граду Сибињу. Одмарају се пијући вино, док им не стигне Јанков сестрић млади Секула, преплашен. Секула им приповеда о свом чудном сусрету са старцем на Косову. Умало није изгубио живот од тог старца да није поменуо име свог ујака Јанка Сибињанина. Тада га је старац пустио. Овај нам податак говори о томе како се уз Косово увек везује име и Марка и Јанка и како је Јанково име надалеко познато и спасава животе других већ при самом помену његовог имане, јер ужива велики углед. Марко у песми има функцију да објасни ко је чудни старац – то је Јован Косовац, који чува Косово од Турака и не да ником на њега. Тако овај јунак и није у песми лично, него посредно, преко казивања Секуле. Ако је Јован Косовац полумитски лик који је заштитник Косова, већ само јанково име отвара сва врата на Косову, јер и он је заштитник Косова на посредан начин – борио се на њему. Сигурно му није био циљ да заштити само косово, као што је то био циљ српском народу, него да их задржи што даље од Мађарске, али је, свеједно, јунак.

Сигисмунд Угарски, Младен Сибиновић

 Умље за безумље

Свога нећака Секулу Јанко не да ни за два града у Србији. У песми Секула се у змију претворио младог Секулу прво рођена сестра жели задржати да не иде с ујаком на Косово, али Секула неће да се у јунаштву разликује од ујака, па полази с њим. Затим девојке из Кучева желе да Јанко остави нећака с њима, али  Јанко га не да. Песма има бајколики елеменат јер се Секула може претворити у змију шестокрилу, и у том лику иде ноћу, док му ујак спава, у турски табор да донесе турског цара као сокола. Даје упутства ујаку да кад дође, ујак гађа сокола, и буде пажљив: Немој дати умље за безумље. Пробудивши се из сна, ујак Јанко не размишља довољно и гађа змију, размишљајући да је и сам рода соколскога (деспот Стефан Лазаевић), а не змиског. Песма је симболична иако се ради о историјском догађају и Другој косовској бици 1448. године. Осим уношења митолошких елемената песма је „изневерила“ историју и по томешто каже да су на Косово Јанко и секула ишли преко преко Браничева и Кучева, али је у историји познато да је ишао сасвим другим путем.

Лирски елементи у бугарштицама

Бугарштице, песме дугог стиха баве се јанковом судбином после пораза на Косову. У бугарштици Војвода Јанко бјежи пред Турцима, срећемо тужног витеза, који је изгубио војску и сестрића у том боју, а сам бежи са бојишта са хрпицом преживелих. Он моли Бога да пошаље росу и маглу и тако сакрије траг да их Турци не стигну: 

Допуст мени, мој боже, тиху росу у равнини,

                                                            мој видовни боже

тиху росу у равнини, сињу маглу у планини

докле бисмо ми јунаци наше главе сахранили,

                                                                 невољни јунаци.

Господ му је услишио молбу и невољник се са својим слугом извукао и безбедно вратио у свој двор. Јанко нам овде изазива саучесништво , баш као што је то изазвао код стваралаца бугарштице. У песми се именује као Угрин-Јанко. Тиме је његова невоља и појачана јер је странац у бегу у туђој земљи.

Војвођанско-угарски топоними у песми Смрт војводе Кајице

Смрт војводе Кајице проводи нас по целој данашњој Војводини. Главни јунак нам је непознат у историји, али су познати краљ Ђурађ тј. деспот Ђурађ и „војвода Сибињска“ или „Маџар-Јанко“. Ситуација у којој се среће шака пробраних српских војвода, махом историји непознатих, и много више мађарских, јесте лов. Српске војводе су у лову и жељни авантуре, прешле Дунав и читавим низом топонима приказан је њихов авантуристички ход: од Ковина, где су прешли Дунав, преко Влашке области до вршачких планина и Ердеља. У надметању с Мађарима 12 српских војвода у свим дисциплинама победе мађарске, па војвода сибињска хоће да се са српским краљем трампи, али овај не пристаје ни за благо Титела, Варадина и Сланкамена. Љут због тога Маџар-Јанко нечасно устрели најбољег међу српским војводама, војводу Кајицу. Преостали се освете тако да је у боју на Бељацу, крај Вршца, погинуо само још један српски војвода, а од Мађара само један остао, сам „од Сибиња Јанко“. Као у каквом старогрчком епу, српске војводе су оружјем направиле сандук, сахраниле Кајицу и на његов гроб положиле непријатељско оружје. Песма нас учи и то да је пријатељство Јанка и Срба било ствар интереса јер су имали заједничког непријатеља – Турке, али је било сукоба међу Мађарима и Србима. И историја говори да су деспот и Јанко били у сукобу, који се завршавао миром и родбинским везама успостављеним политичким венчањима, јер их је снажан интерес повезивао – борба против Турака. Посебно је занимљиво како народни певач именује Јанка прво неодређено, али поштовања вредног славног грађанина Сибиња, којем ни нема потребе помињати име: војвода сибињска. Затим, како је војвода губио главу и витешку част, он постаје јасније одређен, са дозом непријатељства, као Маџар-Јанко, а на крају је опет неодређен, али сад и без части војвода од Сибиња. Као да му у том последњем именовању видимо леђа, док бежи у Сибињ, и без војске и без образа. 

Функционална сазнања

Антологија из које су песме проучаване има  много разних објашњења уз песме, на крају књиге. Тако смо сазнали шта су фусноте и ендноте, каква је разлика међу њима. Фусноте су напомене уз текст на страници на којој је текст на који се односе, а ендноте су напомене на крају целе књиге или једне целине текста.  У фусноте се стављају детаљнија обавештења, или наводи књига из које је неки податак у тексту преузет. Објашњења уз песме на крају књиге су нам много помогла да боље разумемо песме и кога спомињу. Врло је компликовано пратити на шта и на кога се све аутор позива при објашњењима. Нисмо се задржавали на томе.

Песме су ме научиле да схватим да их је смишљао појединац, и да је анонимни стваралац имао и личне представе о Јанку, пиред оног уопштеног признавања Јанка као великог јунака, какав је Марко Краљевић. У неким песмама он је позитиван, у некима је славан, али није увек частан. 

Сазнала сам, мада сам то и раније виђала, да се стихови цитирају тачно онако како гласе тј. сваки стих се пише у нови ред, а ради уштеде простора, могуће је на крају стиха ставити косу црту и наставити у истом реду и следећи стих.

Василиса Лаганин, Теодора Радић, Славица Јурић

http://www.indjijaforum.com/istorija-sveta/druga-kosovska-bitka/ 

• време и место: 2. 11. 2010. школска библиотека

Резултати истраживања

У Просветиној енциклопедији пронашли смо овакав податак: „Његов пораз на Косову ушао је у пословицу.“ Кренули смо трагом тог податка. Наставница нам је објаснила да то није она битка на Косову са царем Лазаром, него Друга косовска битка, у којој се борио јанко Сибињанин са својом војском и изгубио.

Зато смо у Вуковој антологији народних пословица трагали за пословицом која помиње Косово и јанка. Тражили смо под словом К (Косово), Ј (Јанко), Б (Битка), док се нисмо сетили да потражимо под словом П. и пронашли смо следећу пословицу: Прошао као Јанко на Косову. Уз њу стоји овакав запис. „Приповиједа се да су једном Сибињанин Јанко и Секула утекли с Косова само са дванаест  људи, па и то чак преко Дубровника.“ У позадини пословице је пораз у боју и много непријатних последица тог пораза: остао је без својих војника, није могао кући да се врати нормалним путем, него заобилазно. Пословица се користи да искаже да је неко имао изузетно неповољан исход и претрпео пораз и понижење на више поља.

На интернету смо пронашли овакав податак: “Године 1448. је претрпео велики пораз на Косову када су му Турци готово уништили војску. Одатле је српска народна умотворина Касно Јанко на Косово стиже. Јаношева мајка се звала Ержбет Моржинај и била је ћерка влашког племића из Хуњада за кога се приповедало да је у сродству са познатом Моржинај фамилијом. Умотворина коју такође проналазимо у народу је  Страдао је као Јанко на Косову.“

Ова друга пословица је истог значења као и у Вуковој збирци. Али, прва наведена пословица нема везе са Јанком. Није касно стигао на Косово, него је тамо изгубио битку. Та се пословица, везује за Марка Краљевића. Мислимо да је податак на интернету у вези са првом пословицом нетачан.

Функционална сазнања

Трагали смо за пословицом за коју нисмо тачно знали како гласи, па смо је тражили по својим претпоставкама. Лакше и брже смо је нашли на интернету, али на интернету није све тачно.

За тумачење пословица потребно је знати како је она настала, у којим околностима. Тек тако с еможе разумети.

Маријана и Марина Васић

Резултати истраживања

Ђорђе Сп. Радојчић каже да се код Срба у Средњем Подунављу јавља још у 15. веку књижевност која приказује повезаност српске и угарске књижевности.

Мотив о рођењу Сибињанина Јанка као ванбрачног сина деспота Стефана Лазаревића налазимо у неколико народних песама. Због тога се Србима чини још блискијим та крупна личност из угарске историје. Ту легенду помиње и Вук у свом Рјечнику уз одредницу Сибињанин Јанко. Познато је да је деспот Стефан Лазаревић био без деце, а Србија у његово време била је у сталној опасности од Турака. То је било згодноо да наш народ смисли да повеже два ватрена и храбра витеза: деспота Стефана и Сибињанин. Деспот је у народној машти добио дете и то храбро као што је и он сам. По тој легенди деспот је по повратку из Русије свратио у Будим и ту запао у око мађарским женама као леп и висок. Провео је ноћ с једном девојком из народа и зарекао је да, ако роди мушко дете, да му да име Јанко, а ако роди женско да јој да име Јања. Дао јој је царски прстен на растанку. Девојка је родила близанце Јанка и Јању.  Кад је Јанко одрастао инсистирао је да му мајка каже ко му је отац, она му је дала прстен, и Јанко се упутио у Србију, дирнут тиме што је царског рода. Јања је родила Секулу, по том предању, па се отуда у народним песмама стално помиње сестрић Јанка Сибињанина по имену Секула. прича се и да су њих двојица били изузетно лепи, а не само храбри.

Истовремено, постоји легенда код Мађара по којој је јанко Хуњади ванбрачни син угарског краља Жигмунда (Сигисмунда). Краљ је и дао породици Јанка имање и град Хуњади на управљање, па легенда у тој чињеници има утемељење. сматра се да је ова легенда о рођењу јанка настала одмах у 15. веку, и по сличности, пренела се у српску легенду: Жигмунд је замењен српским деспотом. Услова за преношење легенде из једне културе у другу има: и наш деспот и мађарски краљ су остали без потомака, те је њихова бездетност у легенди оправдана тиме што су имали потомка само ванбрачног. Због тога је тај потомак и славан.

родослов Хуњадијевих

Легендарно се уз Јанка Сибињанина помиње, па и у народним песмама, његов сестрић или нећак Секула.

За смрт Јанка Сибињанина не везује се много легенди. Знамо да је умро од куге после дуге и исцрпљујуће борбе с Турцима за Београд. Умро је у Земуну. Међутим, као што је његов живот био везан за борбе с Турцима, тако и легенда о смрти везује његову смрт за Турке. најчешће се помиње да је умро у боју од руке највећег турског јунака Ђерзелез Алије.

Функционална сазнања

Научни рад, иако није дугачак, Јелке Ређеп је тежак за читање. Зато сам користила махом закључке на крају рада. Већ из закључака јасно ми је било да постоје различите варијанте вероваеа и легенди и рођењу Јанка и да је потребно разликовати научно од легендарног. Лепше су легенде и предања зато што је уметничка истина увек мало лепша од стварности.

Наука често ни нема података, као што их нема о рођењу Јанка Сибињанина, али не сме се у научни истину мешати легенда зато што нема података. Код мађарских извора, сазнала сам, један је летописац из мржње према породици Хуњади, намерно искривио неке податке и скрио друге. То је субјективан став, а историја мора бити објективна. Ионако су после открили његове неистине па је сматран неистинитим и непоузданим писцем. 

Тијана Лајић 

http://www.kockicica.org/blog/zalepljeno-interesantno/istorija/srpska-istorija-zanimljivosti-pise-miodrag-milanovic (7.11.2010); 

http://wapedia.mobi/sr/%D0%88%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%88_%D0%A5%D1%83%D1%9A%D0%B0%D0%B4%D0%B8 (7.11.2010)

• време и место: 4. 11. 2010. и даље; школска библиотека, самосталан рад код куће

Резултати истраживања

Јанко Хуњади, у нашим народним песмама познатији као Сибињанин Јанко, био је влашког порекла, син племића Војка коме је краљ Жигмунд 1409. поклонио град Хуњад. Млади Јанко је био одличан војник. Краљ Владислав 1441.године га је поставио за заповедника јужне границе са седиштем у Београду.Чим је дошао на своју дужност Јанко је постао активан. Већ у јесен 1441. године је извршио један залет дубоко у Србију и потукао војску намесника Иса-бега. Од те године су се почели дизати гласови да треба да се организује велика хришћанска лига против Турака. Нарочито активни су били јовановци с Рода, угрожени са стране муслимана из Египта. Они су позвали  у помоћ папу и западне силе молећи их да не дозволе пропаст хришћана. Помоћ је тражила и Византија. Услед грађанског рата, Цариград се у пролеће 1442. налазио у опасности. Папа је сматрао да треба да помогне својим пријатељима. Нашао је помоћника, кардинала Јулија Цезара. Цезар је успео да утиша противнике у Угарској и да распламти ратнички дух. Помогли су му и Турци. Њихова војска је продрала преко Влашке у Ердељ али ју је Хуњади у марту 1442. пресрео и сасвим поразио. Другу победу однео је Јанко у септембру на Јалосиници, победивши самог румелијског беглербега Шехабедила, који је довео 80000 војске. Те две победе дигоше дух код Мађара и Хуњади постаде прослављен витез и нада хришћанства. Наше народне песме га славе као нашег јунака. Сам султан је био изненађен првим поразом и заузет другом борбом пожури да склопи мир. Већ се у јулу његов посланик налазио у Будиму, али без успеха јер су деспот, Цезар и Хуњади са ратничком странком претегнули. Они су хтели безуветан наставак рата, сматрајући султанову понуду као знак слабости. Папа је 28. јула објавио да ће опростити грехове свима који буду допринели нешто у рату против Турака. Крајем фебруара 1443. Угарски сабор у Будиму је донео одлуку да се започне велика офанзива, коју ће водити сам краљ. У мају су се прочуле вести о турским поразима у Малој Азији и да је султан поражен, умро на неком острву и ствар осетно крену набоље. Хуњади је постао толики оптимиста да је у писму које је било посвећено деспоту написао: ,,Tурска војска никад није била тако стешњена и очајна као што је сад.’’   

грб Хуњадијевих

 Деспот Ђурађ Бранковић и Јанко Хуњади 

У априлу 1444. донесено је на будимском сабору решење да се настави борба против Турака, и то копненим снагама и флотом. И заиста 22. јуна кренула је Млетачка флота од 16 галија, 8 папских и 8 републичиних. Та флота је имала задатак да спречи прелазак турске војске из Мале Азије у Европу а да своје савезнике пребаци на подручје Турака. Прошлогодишња војна и ове спреме беху веома уплашиле Мурата и он одлучи да савезницима понуди мир. Султан је нудио да деспоту поврати целу Србију и деспот пристаде. Да би за мир придобио и Хуњадија деспот му је уступио неколико поседа у Угарској. У Сегедину је био склопљен мир на десет година. Нема сумње да је Хуњади имао право када је тврдио да се миром постигло више него борбом.

У септембру 1444.г, уочи боја код Варне, краљ Владислав и Јован Хуњади долазе у Смедерево и ту остају док им целокупна војска није прешла на српску страну Дунава. Михајло из Островице пише како је Деспот за њих припремио чадоре,“особито један скупоцен и изнутра урешен бисером и златом, за Владислава краља“ и како је, поред тога што га је одвраћао од рата, обдарио лепим коњима и свотом од 50 хиљада дуката.

Друга косовска битка

Највећи догађај у балканској историји тог времена био је велики поход Јанка Хуњадија против Турака . Нарочито су живеле наде у обнову хришћанског савеза откад је Јанко Хуњади , 1446 . постао гувернер угарске краљевине . То је био његов велики корак у животу .  Једини који је био спреман да помогне Јанку био је Скендер – бег . Почетком септембра 1448 . Хуњади је са војском од 70 000 људи прешао у Србију и позвао деспота да му се придружи . Јанкова војска била је велика и снажна и претежно су  је чинили коњаници . Хуњади је , уласком у Србију , пошто није придобио деспота за савез , био јако љут и допустио је својој војсци да се понашају као да су у непријатељској држави која није спремна да му помогне . Јанко Хуњади је са својом војском 17 . октобра избио на Косово, затекао је Турску војску под заповедништвом султана. Пошто су Турци поразили Јанкову војску на Косову, о њима и о Јанку сачуване су многе песме и помен о тој погибији је запамћен. И данас се користи изрека : Страдао као Јанко на Косову. Деспот је наредио да се ухвате сви бегунци, а нарочито вођа Јанко Хуњади. И када је Јанко коначно ухваћен, послат је у затвор у Смедерево. У бугарштици једна жена је деспота чак назвала „невјером“  (издајицом), а за Јанка , преко речи његове жене, слободно је рекла :

 Он је мени Угрин Јанка у тамницу поставио,

који га је у потреби доста пута помилово,

а он њега помилова тамницом од Смедерева.

 Турци траже од Ђурађа да им преда Јанка, овај одбија и казује да је Јанко његов заробљеник. Мехмед II, син Муратов, одлази за Турску без Сибињанинове главе а Ђурађ, после два месеца испраћа Хуњадија. У пролеће 1449.г, изасланици угарске владе и Деспот, као опуномоћеник Порте, преговарају у Смедереву и потписују, у мају, мирови уговор по коме се и Угарска и Турска обавезују да неће са војскама прелазити преко Србије нити њену територију користити за војне окршаје.

За две године, 7. августа 1451.г, потписана је „листина“ (уговор) о измирењу Србије и Угарске и, у исти мах, као залога срдачних односа у будућности, закључена је веридба Ђурђеве унуке Јелисавете, ћерке Урлиха Цељског, са Матијом, млађим Хуњадијевим сином. Напослетку, те исте 1451.г, на српски двор се враћа Деспотова ћерка Мара, сад удова Мурата II. Њу је Мехмед опремио на пут „са чашћу и врло дарежљиво“.

Опсада Београда и смрт Јанка Сибињанина

Година 1456. је, сигурно, једна од најчувенијих битака за Београд у његовој историји. Успешан исход одбране Београда од турског напада прославио је град над ушћем Саве у Дунав и донео му међу европским хришћанима тога доба епитет Бедем хришћанства. Београд је у време овог турског напада и даље био у угарским рукама, али је град у односу на претходну опсаду био, у међувремену, додатно утврђен (барбаканима у Горњем и Доњем граду). Несређена политичка ситуација у Угарској и неспремност краља Ладислава да брани јужну границу своје земље, оставили су одбрану града савести појединаца. Међу њима, као браниоци Београда, нарочито су били заслужни ердељски војвода Јанко Хуњади (Сибињанин Јанко) и фрањевачки верски вођа Јован Капистран. Први је већ био стекао глас одлучног и храброг борца против Турака, док је други привлачио и анимирао масе својим ватреним проповедима. Велику турску војску (проценује се укупно око 100.000 људи) повео је на освајачки поход способни султан Мехмед Други („Законодавац“), освајач Цариграда. Поред разних ратних справа, потребних за освајање утврђења, Турци су поседовали и топове, за које је коришћено ђуле тешко 220 кг. Занимљиво је да су топове лили и на лицу места, а њима су руковали странци у турској служби: Италијани, Немци, Мађари и други. Осим копнене војске, султан Мехмед је рачунао и на флоту својих бродова на три весла, претходно изграђених на Морави. На страни бранилаца учествовало је око 10-20.000 људи. Турци су беспоштедно бомбардовали град и дању и ноћу, нарочито гађајуци градске бедеме и поједине куле. Последица бомбардовања била је штета не само на градским бедемима, већ и у цивилном делу насеља (Доњи град). Турска флота побеђена је на Дунаву 14. јула и тако је отворен речни прилаз граду за хришћанске товаре и појачања у људству. Недељу дана касније започео је општи турски напад на град. Колико је жестока била ова борба, илуструје и сведочење једног очевица, који помиње врапца погођеног са три стреле! Посебно осмишљеном и добро синхронизованом акцијом бацања запаљеног прућа на Турке који су се пели уз бедеме, успешно је одбијен главни турски напад. Борбе су се, потом пренеле на терен изван града, али се ускоро турска војска повукла у бежанији. 

Београд је, затим, задесила куга и од ње је страдао Јанко Сибињанин.

Функционална знања

Током читања историје, морали смо раздвајати битно од небитног. Определили смо се да битним сматрамо оне детаље који говоре о вези Хуњадија и Срба. Пошто је то период Ђурђа Бранковића, углавном се радило о вези ове двојице владара и војсковођа. Најзанимљивији је детаљ био што су се, и поред неслагања, Хуњадијеви и Бранковићеви ородили. Без обзира на то што се нама чини занимљивим или мање занимљивим, историја не можемо учити и проучавати по принципу свиђања или несвиђања. Не може се ни писати тако. То се зову вредносни судови. на пример, песма не може бити историјски извор, али ипак сведочи како је Сибињанина народ прихватао. У једном тренутку видимо да је народ склон Сибињанину више него деспоту.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јанко Хуњади – Мађарска – папа – Турци – Сегедински мир – Варна – Србија – деспот Ђурађ Бранковић – Други косовски бој

 Теодора Радић, Јелена Вучковић

Резултати истраживања

Због своје изузетне мудре политике, приврженост хришћанству и војним успесима постао је популаран у целом Мађарском краљевству као заштитник слабих, без обзира на националност и његов лик је доживео да га сви присвајају као свог хероја.

У Румунији истичу његов живот у Влашкој и његово ондашње порекло, а не спомињу се његови успеси као ни заслуге изван тога, мада је он утицао на постављање Стефана III (Stephen III of Moldavia) и Влада III (Vlad III of Wallachia), имао је велику улогу и у румунској историји.

Историјске чињенице, по мађарским изворима, јесу  да му је отац био Србин, а мајка Мађарица и  родио се у крају насељеном Власима и био је велики хришћанин.

Резултати истраживања

Једном приликом је Хуњади послао као ратни трофеј Ђурђу Бранковићу једна кола натоварена с главама османлијских заповедника. Ма како нам то изгледало сурово, у то време такав се чин сматрао јунаштвом. Могуће је да је овај податак легендаран, а суровост је само слика епске свести. Тим чином Хуњади показује и своје савезништво и лојалност с деспотом Ђурђем. И одједном, ако је то само слика савезништва и лојалности, суровост помало постаје смешна. Неодољиво ме подсећа на слику мачке, која испред врата домаћина донесе ухваћеног миша.

Једном приликом је Хуњади послао као ратни трофеј Ђурђу Бранковићу једна кола натоварена с главама османлијских заповедника. Ма како нам то изгледало сурово, у то време такав се чин сматрао јунаштвом. Могуће је да је овај податак легендаран, а суровост је само слика епске свести. Тим чином Хуњади показује и своје савезништво и лојалност с деспотом Ђурђем. И одједном, ако је то само слика савезништва и лојалности, суровост помало постаје смешна. Неодољиво ме подсећа на слику мачке, која испред врата домаћина донесе ухваћеног миша.

Војно је такође оставио трагове, зато што је поред устаљених средњовековних армија, користио и мале, брзе јединице које су уносиле панику међу непријатеље. Поред тога, схватио је непоузданост феудалних војски и ослањао се на добро опремљене и увежбане  одреде најамника. Захваљујући искуству из хуситских ратова и ратова са Османлијама, са успехом је користио комбинацију традиционално наоружане коњице и ушанчене пешадије наоружане ватреним оружјем.

Мада је остао неписмен скоро до краја живота, његове дипломатске, тактичке и опште војне способности су му омогућиле да служи и влада својом земљом. После његове смрти папа Каликст III је изјавио, осврћући се на Хуњадијеву борбу против отоманске опасности: једна од светлости хришћанства се угасила.

Кнез Михаило боравио је многоу емиграцији. Оженио се мађарском аристократкињом, Јулијом из историјске породице Хуњадија. Породица је заузимала одлучан опозициони став према Бечу.

Функционална знања

Трагали смо за небитнима, а занимљивим стварима у историјама и на интернету. требало је разликовати шта је споредно. Пронашли смо и један податак који је, преко породице Хуњади, повезао векове, и опет српску кнежевску породицу са породицом Хуњади.

Тијана Лајић, Никола Кезија

• извори – интернет: 

http://www.360cities.net/image/gardos-copy#422.82,24.98,70.0  (5.11.2010)

http://farm1.static.flickr.com/115/281352248_9f3fa6fe67.jpg (5.11.2010)

http://commondatastorage.googleapis.com/static.panoramio.com/photos/original/9026565.jpg 

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/5/51/Sibinj_(ulaz_u_selo).jpg (5.11.2010)

• време, место: 5.11.2010. школска библиотека

Резултати истраживања

Калемегданска спомен-плоча

спомен-плоча на Калемегдану

 Пошто је Јанко Сибињанин велики део свога живота провео ратујући против Турака заједно са Србима, у његову част, подигнута је спомен плоча на Калемегдану, на месту где је он извојевао победу над Турцима. Изморена војска, и поред победе, десеткована је кугом, па је и сам Јанко Сибињанин умро од куге у Земуну.

Миленијумска кула – Кула Сибињанин Јанка у Земуну

Кула је изграђена 4 и по века након Јанкове смрти. Он је умро у тврђави која је некада била на том месту. Данашња кула Сибињанина Јанка је званично откривена подигнута 20. августа 1896. године. То је сада једно од препознатљивијих места у Земуну.

Да би обележили хиљадугодишњицу свог боравка у Панонији,Мађари су 1896. године у Будимпешти подигли монументалну кулу, а још четири такве исте куле су сазидали у четири града на крајњим границама своје тадашње државе. Земун као најјужнији град у поседу угарске круне био је један од та четири града. Земунско миленијумско здање подигнуто је на најистакнутијем делу Гардоша у рушевини средњовековне тврђаве од које су остале данас само угаоне куле и делови одбрамбеног зида. Кулу су пројектовали мађарски архитекти, еклектицки у мешавини историјских стилова са нагласком на романским елементима. Градња је завршена 5. августа 1896. године док је свечано отварање било 15 дана касније. Тога јутра одржано је свечано богослужење у свим земунским црквама. Цела област око куле данас је популарно шеталиште Земунаца познатије као Гардош. Кула је добила име по мађарском јунаку и великом борцу против Турака, Јаношу Хуњадију који је истина умро у средњовековној тврђави на Гардошу али пуних 440 година пре зидања миленијумске куле. Кулу су дуго користили и земунски ватрогасци као осматрачницу.

Данас Гардош представља део Земуна који је целина за себе са својим културно-историјским наслеђем. Архитектура кућа на Гардошу се разликује од истих у осталом делу Земуна. Према свом специфичном положају, уским улицама са калдрмом и кулом Гардош може да представља и изузетну туристичку атракцију…
На адреси http://www.flickr.com/photos/44728733@N00/143201403/ може се погледатитродимензионални изглед куле са именом Сибињанина, у Земуну.

Сибињ, цело у Хрватској, недалеко од Славонског брода

Сибињ је мала општина код Славонског Брода. Има само око 2 500 становника, једну основну школу и фудбалски клуб. Сасвим просечна општина без неких посебних знаменитости.

село Сибињ у Хрватској

Дворац Сибињанина у Руминији, Хунедоара

У Румунији, области Трансилванија, граду Хунедоара, налази се дворац, који је саградио мађарски краљ Жигмунд, а потом га поклонио породици Јанка Хуњадија, гувернера те области. Саграђен је у готском стилу, на темењима некадашње римске тврђаве. Данас је то једна од великих туристичких атракција.

Функционална сазнања

http://jelesnapok.oszk.hu/prod/SZERKEZET/kepek/va2/hunyadi_3.jpg (5.11.2010)

• време и место: 5. 11. 2010. школска библиотека

Резултати истраживања

Изгледа да смо пропустили да у Будимпешти погледамо дворац Хуњади. Споменик смо видели, али се нисмо задржавали, не знајући колико је овај јунак битан и колико је део и наше историје.

Споменик Јанку Хуњадију у Будимпешти

споменик Хуњадију у Мађарској

Дворац Јанка Хуњадија

Дворац Јаноша Хуњадина или како га је наша епска традиција забележила као Сибињанин Јанка, се налази у градском парку, у непосредној близини Széchenyi Fürdő. Дворац  је подигнут почетком XX века поводом хиљадугодишњице насељавања Мађара у панонску равницу. Заправо, представља копију истоименог замка који се налази у Трансилванији, Румунији која је било снажно мађарско упориште све до распада Аустроугарске.
Првобитно ова реплика је била израђена од картона али је међу грађанима Будимпеште наишла на одличан пријем. Због велике одуевљености Мађара приступило се изградњи од камена и опеке.
Међу зградама наићићете на један необичан споменик, човека одевеног у средњовековну одећу са капуљачом на глави. То је споменик Непознатом, хроничару ране мађарске историје. Школован у Паризу, у служби мађарског краља Беле III, бележио је догађаје из ране историје Угарске.

Жиг или удес –  мађарон

Рођен је у српској грађанској породици у Сентандреји 26.новембра 1824. године. Убрзо после његовог рођења умире му отац, па улогу васпитача преузима рођак Сима Игњатовић. На његово опредељење да буде писац, првенствено је утицао Сима Милутиновић Сарајлија, кога је упознао још као младић. Завршио је основну школу у Сентандреји, а гимназију у Пешти, где је и студирао права. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција 1848, узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је после Мађарске капитулације морао побећи у Београд. Због тога се о друштвеном и политичком ставу Игњатовића доста писало. Чињеница је да је он био против контрареволуционарног вођства Срба и против аустријске хегемоније и бечког апсолутизма те је своје идеје смело и јавно заступао. У Београду је живео као новинар до 1850. Затим је путовао по свету. Био је уредник Летописа Матице Српске, велики бележник у Новом Саду. Од 1863. до 1879. радио је као адвокат и службеник у Даљу на патријаршком имању митрополије Горњокаловачке. Услед политичких размирица, остао је доследан пријатељ Мађара. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено  од српског друштва све до смрти. Умро је у Новом Саду 1889.

Написао је више патриотско-историјских романа који су се свиђали српској публици. Такви су: Ђурађ Бранковић, Краљевска снаха, приповетке Крв за род, Манзор и Џемила.

Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Његови најпознатији романи су: Чудан свет,  Васа Решпект и Вечити младожења. У издавачком подухвату „Српска књижевност, роман“ чак два романа Јакова Игњатовића ушла су избор 50-ак романа: Вечити младожења и Васа Решпект.

испред куће Јакова Игњатовића

Вечити младожења

У вароши У. живео је… Тако почиње своју причу Јаков Игњатовић. То је прича… 

споменик Јакова Игњатовића испред родне куће у Сентандреји

Литература

1. Јаков Игњатовић, Вечити младожења, Београд, Нолит, 1981.
2. Јаков Игњатовић, Васа Решпект, Београд, Нолит, 1981.

Позориште као нужна школа

Несумњиво је да позоришном животу и код Срба у раздобљу од 1778-1848, печат даје однос аустријских просветних власти. То је време када Јоаким Вујић сматра да је позориште „једна нужна школа“. Крајем 18. Века српско позориште добија другачији репертоар.  Позоришни живот има у то време велики замах. Изводе се углавном школске представе у Пешти, Темишвару и Сегедину и то пд вођством Орфелина, Јована Крестића, Козима Јосића. И Нови Сад у то време  добија ђачке представе. Године 1818. надзорник српских православних школа у будимској дијецези забранио је рад школских позоришта. Мада је под ударом оваквих забрана школско позориште ишчезавало, још увек су се у Србији могле видети ђачке представе. И данас постоји листа младих глумаца који су тада учествовали у ђачким представама Стефан от Ракичевић, Стефан Јорогвић, Јоан Мушкатировић..

Са гашењем придворног позоришта и школских представа, позоришни живот није изгубио много. 12 августа 1813 године Јоаким Вујић је организовао скуп у мађарском народном позоришту и приказао свој превод Коцебуове Крешталице.

Ништа не бива без угледања и предискуства

Јоаким Вујић (1772-1847), списатељ, чији се век подудара са трајањем српског предромантичког театра и који носи већ дуго почасно име „оца српског позоришта“, није се за овај пут определио случајно. Још као сасвим млад човек, студент у Словачкој и страствени путник, Вујић је дошао у додир са еврпским позориштем и опером. Док је студирао у Братислави, тамошњи позоришни живот био је веома жив. За то време приказивани су комади Шекспира, Молијера, Волтера… које ће касније и Вујић преводити. На путовању по Италији Вујић посећује оперске куће у Фиренци и Риму. Године 1812. Вујић и у Пешти присуствује једном позоришном догађају који је узбудио тамошњу српску јавност, јер је те године мађарско позориште ставило на  репертоар Балогов комад Црни Ђорђе. У том тренутку и Вујић се одлучио да покуша са драмским представама. Тако је дошло до окупљања позоришне дружине састављене од ученика препарандије у Сент-Андрји и студената у Пешти, са којом је Вујић дао своју представу у згради мађарског позоришта.

Књажевско-сербски театар

Године 1815. Јоаким Вујић дао је још два комада. У свом родном месту Баји извео је Фернанда и Јарику, а у Сегедину опет прераду Георгије Петрович. Децембра месеца, Вујић у Земуну даје још 3 представе. Играо је још у Новом Саду, Панчеву, Араду. На његову иницијативу се у Кикинди оснива позоришна дружина. Касније је давао сталне представе и у Крагујвцу. Септембра 1834, затражио је од кнеза Милоша Обреновића дозволу за оснивање сталног позоришта у престоници. Те године било је 20 година његовог рада у позоришту и скоро тридесет година откако је почео писати позоришне комаде. Кнез Милош уважио му је молбу и поставио га за директора Књажевско-сербског театра. То позориште је било прво српско стално позориште. Није зависило од публике, посета је била по позиву. Трупу су сачињавали млади ученици и чиновници. Није било жена. Међу глумцима било је веома занимљивих личности. Играли су Филип Христић и Димитрије Црнобарац, касниjе министри просвете, Јован Мариновић, будући посланик Србије у Паризу, Петар Радовановић, будући директор првог позоришта у Београду. Зграда театра се састојала из две веће просторије, одељене дугим ходником. Једна од њих је послужила као позоришна дворана. Клупе за седење имали су само кнез Милош и чланови његове породице. Репертоар је био сличан репертоару ранијих Вујићевих представа. На првој представи играна је његова прерада Фернандо и Јарика. 1836. године Вујић је због политичких прилика морао напустити позориште и Крагујевац и повући се у пензију. Тако је и Књажеско-сербски театар морао обуставити рад и престоница Србије је извесно време била без позоришта.

Ко је гледао серију „Вук караџић2 могао је видети како су изгледале те прдставе. Трајале су сатима, неписмени књаз је заустављао трупу да се обрачуна с радњом или лумцима или уметничким виђењем…

Од дилетантизма у историју српског позоришта

Јоаким Вујић је добро осећао расположење публике и није напуштао позориште. У Новом Саду је 1838. с дилетантима из групе Максима Брежовског давао у гостионици. Трупа је имала 23 члана и 3 глумице. Српско дилетантско содружество наставило је свој рад и без Јоакима Вујића који је 27. јула 1839. у Панчеву дао последњу позоришниу представу. Са одласком кнеза Милоша из Србије, стари и болесни писац изгубио је пензију кнежевине Србије.

Када је 8. новембра 1847. године у једној оскудној собици близу Калемегдана у Београду, у стану коричара Ст. Лазаревића, умро Јоаким Вујић, за њим се затворила и једна страница у историји српског позоришта.

Јоаким Вујић

Литература:

1. Милорад Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд, Нолит, 1979.
2. слика прузета: