Monthly Archives: септембар 2010

Вечити Јаков Игњатовић

Вечити Јаков Игњатовић

Током боравка у Будимпешти, обишли смо и Сентандреју која је током историје била стециште образоване групе људи како Мађара тако и Срба који су велики траг оставили у нашој култури.  Захваљујући упорности наставница, врло лако смо пронашли кућу човека који заузима изузетно место у српској књижевности- Јакова Игњатовића. Тражећи, из различитих извора, дошла сам до неких података везаних за његов  живот.

Жиг или удес –  мађарон

Рођен је у српској грађанској породици у Сентандреји 26.новембра 1824. године. Убрзо после његовог рођења умире му отац, па улогу васпитача преузима рођак Сима Игњатовић. На његово опредељење да буде писац, првенствено је утицао Сима Милутиновић Сарајлија, кога је упознао још као младић. Завршио је основну школу у Сентандреји, а гимназију у Пешти, где је и студирао права. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција 1848, узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је после Мађарске капитулације морао побећи у Београд. Због тога се о друштвеном и политичком ставу Игњатовића доста писало. Чињеница је да је он био против контрареволуционарног вођства Срба и против аустријске хегемоније и бечког апсолутизма те је своје идеје смело и јавно заступао. У Београду је живео као новинар до 1850. Затим је путовао по свету. Био је уредник Летописа Матице Српске, велики бележник у Новом Саду. Од 1863. до 1879. радио је као адвокат и службеник у Даљу на патријаршком имању митрополије Горњокаловачке. Услед политичких размирица, остао је доследан пријатељ Мађара. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено  од српског друштва све до смрти. Умро је у Новом Саду 1889.

Написао је више патриотско-историјских романа који су се свиђали српској публици. Такви су: Ђурађ Бранковић, Краљевска снаха, приповетке Крв за род, Манзор и Џемила.

Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Његови најпознатији романи су: Чудан светВаса Решпект и Вечити младожења. У издавачком подухвату „Српска књижевност, роман“ чак два романа Јакова Игњатовића ушла су избор 50-ак романа: Вечити младожења и Васа Решпект.

 

испред куће Јакова Игњатовића

Вечити младожења

У вароши У. живео је… Тако почиње своју причу Јаков Игњатовић. То је прича… 

 

 

споменик Јакова Игњатовића испред родне куће у Сентандреји

Литература

  1. Јаков Игњатовић, Вечити младожења, Београд, Нолит, 1981.
  2. Јаков Игњатовић, Васа Решпект, Београд, Нолит, 1981.

 

Јоаким Вујић – отац српског позоришта

Јоаким Вујић – отац српског позоришта

Kао особу коју доста интересују сценске уметности и позориште, највише је заинтересовао настанак српског позоришта у Мађарској што је доста утицало и на развој позоришта у Србији. Највише података о развоју позоришног живота нашла сам у књизи Милорада Павића „Историја српске књижевности класицизма и предромантизма“.

Позориште као нужна школа

Несумњиво је да позоришном животу и код Срба у раздобљу од 1778-1848, печат даје однос аустријских просветних власти. То је време када Јоаким Вујић сматра да је позориште „једна нужна школа“. Крајем 18. Века српско позориште добија другачији репертоар.  Позоришни живот има у то време велики замах. Изводе се углавном школске представе у Пешти, Темишвару и Сегедину и то пд вођством Орфелина, Јована Крестића, Козима Јосића. И Нови Сад у то време  добија ђачке представе. Године 1818. надзорник српских православних школа у будимској дијецези забранио је рад школских позоришта. Мада је под ударом оваквих забрана школско позориште ишчезавало, још увек су се у Србији могле видети ђачке представе. И данас постоји листа младих глумаца који су тада учествовали у ђачким представама Стефан от Ракичевић, Стефан Јорогвић, Јоан Мушкатировић..

Са гашењем придворног позоришта и школских представа, позоришни живот није изгубио много. 12 августа 1813 године Јоаким Вујић је организовао скуп у мађарском народном позоришту и приказао свој превод Коцебуове Крешталице.

Ништа не бива без угледања и предискуства

Јоаким Вујић (1772-1847), списатељ, чији се век подудара са трајањем српског предромантичког театра и који носи већ дуго почасно име „оца српског позоришта“, није се за овај пут определио случајно. Још као сасвим млад човек, студент у Словачкој и страствени путник, Вујић је дошао у додир са еврпским позориштем и опером. Док је студирао у Братислави, тамошњи позоришни живот био је веома жив. За то време приказивани су комади Шекспира, Молијера, Волтера… које ће касније и Вујић преводити. На путовању по Италији Вујић посећује оперске куће у Фиренци и Риму. Године 1812. Вујић и у Пешти присуствује једном позоришном догађају који је узбудио тамошњу српску јавност, јер је те године мађарско позориште ставило на  репертоар Балогов комад Црни Ђорђе. У том тренутку и Вујић се одлучио да покуша са драмским представама. Тако је дошло до окупљања позоришне дружине састављене од ученика препарандије у Сент-Андрји и студената у Пешти, са којом је Вујић дао своју представу у згради мађарског позоришта.

Књажевско-сербски театар

Године 1815. Јоаким Вујић дао је још два комада. У свом родном месту Баји извео је Фернанда и Јарику, а у Сегедину опет прераду Георгије Петрович. Децембра месеца, Вујић у Земуну даје још 3 представе. Играо је још у Новом Саду, Панчеву, Араду. На његову иницијативу се у Кикинди оснива позоришна дружина. Касније је давао сталне представе и у Крагујвцу. Септембра 1834, затражио је од кнеза Милоша Обреновића дозволу за оснивање сталног позоришта у престоници. Те године било је 20 година његовог рада у позоришту и скоро тридесет година откако је почео писати позоришне комаде. Кнез Милош уважио му је молбу и поставио га за директора Књажевско-сербског театра. То позориште је било прво српско стално позориште. Није зависило од публике, посета је била по позиву. Трупу су сачињавали млади ученици и чиновници. Није било жена. Међу глумцима било је веома занимљивих личности. Играли су Филип Христић и Димитрије Црнобарац, касниjе министри просвете, Јован Мариновић, будући посланик Србије у Паризу, Петар Радовановић, будући директор првог позоришта у Београду. Зграда театра се састојала из две веће просторије, одељене дугим ходником. Једна од њих је послужила као позоришна дворана. Клупе за седење имали су само кнез Милош и чланови његове породице. Репертоар је био сличан репертоару ранијих Вујићевих представа. На првој представи играна је његова прерада Фернандо и Јарика. 1836. године Вујић је због политичких прилика морао напустити позориште и Крагујевац и повући се у пензију. Тако је и Књажеско-сербски театар морао обуставити рад и престоница Србије је извесно време била без позоришта.

Ко је гледао серију „Вук караџић2 могао је видети како су изгледале те прдставе. Трајале су сатима, неписмени књаз је заустављао трупу да се обрачуна с радњом или лумцима или уметничким виђењем…

Од дилетантизма у историју српског позоришта

Јоаким Вујић је добро осећао расположење публике и није напуштао позориште. У Новом Саду је 1838. с дилетантима из групе Максима Брежовског давао у гостионици. Трупа је имала 23 члана и 3 глумице. Српско дилетантско содружество наставило је свој рад и без Јоакима Вујића који је 27. јула 1839. у Панчеву дао последњу позоришниу представу. Са одласком кнеза Милоша из Србије, стари и болесни писац изгубио је пензију кнежевине Србије.

Када је 8. новембра 1847. године у једној оскудној собици близу Калемегдана у Београду, у стану коричара Ст. Лазаревића, умро Јоаким Вујић, за њим се затворила и једна страница у историји српског позоришта.

Јоаким Вујић

Литература:

  1. Милорад Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд, Нолит, 1979.
  2. слика прузета:

 

Мађарски у српском

Мађарски у српском

Додајте у коментаре мађарске речи које сте с путовања запамтили, речи за које сте сазнали да су мађарске, а користимо их као одомаћене позајмљенице у свом, српском језику. Позив је отворен за све: носиоце пројекте, читаоце и посетиоце блога.

 

Све српске сеобе

Све српске сеобе

По последњем попису Срба у Мађарској има нешто мање од 4.000, а Српска самоуправа тврди да их има између 8 и 10 хиљада, што их сврстава у најмалобројније националне мањине у Мађарској. Некада су били најмногобројнија мањина.    

 
 

српска црква у Табану

Краљеви шајкаши у Будиму – Табану

Обично се долазак Срба везује за Велику сеобу под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, али нити је то прва сеоба, само највећа органозована, нити су Срби тек од тада присутни у Мађарској. Одмах након надирања Турака према Европи почеле су сеобе Срба, тако да су још у 15. веку високо цењени и познати били тзв. краљеви шајкаши. Они су били настањени у Будиму у делу који се зове Табан. Тај део Будима се касније једно време звао и Српска варош. У њему је саграђена прва српска црква брвнара, касније замењена зиданом, а ли потпуно пострадалом у Другом светском рату. У Табану је и чувена српска кафана Златни јелен. О великом броју Срба на овим простору Будима сведочи и назив једног термалног купатила – Српско купалиште. После Мохачке битке у којој су Мађари побеђени, Срби из тих крајева селе се даље и затичу Србе шајкаше.       

 

некада српска кафана Златни јелен

Велика сеоба Срба и Арсеније Чарнојевић

Вероватно је Арсеније Чарнојевић један од најтрагичнијих српских патријарха. Морао је да донесе тешку одлуку да поведе народ у туђину, у неизвесност и измести се из отаџбине. Рођен је у Бајицу (Цетиње, Црна Гора) 1633. године. Био је пећки патријарх. 1690. године предводи Велику сеобу Срба, која се одиграла током Бечког рата (1683-1699). Срби су прелазили Саву и Дунав и улазили на аустријску и угарску област, насељавајући до тада ненасељене пределе. Око 8000 српских породица доселило се у Сентандреју, месташце у близини Будимпеште. легенда каже да су се ту зауставили јер их је питом предео највише подсећао на напуштену отаџбину. Угарски цар Леополд је признао Арсенија као старешину свих правосталних Срба у Угарској. Чарнојевић је пуних 11 година мењао место боравка у Угарској, станујући у неколико градова и села. Од 1701. године живи у Сентандерији, по царевој наредби. И данас у Сентандреји у непосредној близини владичанског двора постоји обележена Келија Арсенија Чарнојевића. Арсеније је спровео реорганизацију православне цркве у Угарској, Хрватској и Славонији,  која је као саставни део Пећке патријаршије у то време била организована у тим крајевима и за време Турака. Основао је нове епископије и поставио епископе, сређивао је стање у црки које се са ратом погоршало. За то време, често је долазио у сукоб са католичким свештеником, који је ометао његов рад и пропагирао унију. Чарнојевић је умро 1706. године у Бечу. 

Дошли ногом, вратили их водом

Из Беча су посмртни остаци патријарха Чарнојевића пребачени у Сентандреју, где га је дочекао његов народ и сапатници. Посмртне остатке патријарха и мошти кнеза Лазара народ који је са једним дошао,а другог понео, пустили су лађом низ Дунав до Фрушке горе. Стојећи на обали Дунава, забележено је, један се народ заувек опраштао од својих спасилаца. патријарх је сахрањен у Крушедолу, а мошти цара Лазара дуго су скриване у сремској Раваници.

Колико је било паметно повести народ у туђу земљу и данас се у историји расправља. Сву трагику патријархове тешке одлуке најбоље сведочи запис самог патријарха:

И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом

од места до места,

као лађа на пучини великог океана

бекству се дајемо,

чекајући када ће заћи сунце

и преклонити се дан

и проћи тамна ноћ

и зимска беда која лежи над нама.

Јер нема оног који нас саветује,

ни онога који нас од невоље ослобађа,

и невоља наша удвостручава се.

И рекох са сузама:

Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,

докле ће се наоружавати на достојање твоје?

Устани, Господе!

Зашто спаваш,

зашто лице Твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?

И тако непрестано ридање на ридање прилажемо

и ниоткуда помоћи.

Ови потресни записи много пута су личили на удес Србаља, а последњи пут у последњем рату када су Срби из Славоније, Босне, опет прелазили Дунав и идући на север заустављали се у Мађарској. У самом Текелијануму данас смештена је мала туристичка агенција Злате Босанац, која је из Славоније, каже, побегла, веровала је, на месец дана, а остала скоро 20 година.

У зло се сели, доброселица – Сеобе као обележје српске душе

Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем инспирација је уметника: српских књижевника и сликара свих времена и са свих простора. Сеобе су постале духовно обележје српског удеса. Сеобе су назив маестралног тротомног романа Милоша Црњанског, сеобе и селице су мотиви песничких циклуса и песма Љубомира Симовића, Слободана Ракетића и других.

Ни онај ко нас води не зна

хоће ли одатле да нам сиђе зора,

или пожар у коме ћемо,

град за градом, жито за житом,

изгорети.

(Љубомир Симовић, Сеоба Србије)

Велика сеоба је испит историчарима и политичарима. У том смислу занимљива је судбина чувене слике Паје Јовановића „Сеоба Срба“. И ова је слика имала своју чудну селидбену судбину још у процесу самог настанка. Слику је поручио патријарх Георгије Бранковић поводом обележавања 1000 година Угарске 1896. када је ова слика требало да буде изложена у Пешти као уметничко сведочанство о присуству Срба у Угарској. Првобитно, Пајино виђење сеобе под Арсенијем Чарнојевићем је било такво да је она представљала свенародни покрет. Слика је представљала  један народ у његовом тоталитету. У збегу се виде патријарх рсеније (али са ликом актуелног патријарха Бранковића), ратници, монаси са моштима цара Лазара, али и мајке с децом, овце и друга стока. Слика је пуна и топлине и трагике.  Но, оваква се слика није свидела патријарху из политичких разлога – сувише је била људска и стварна, сувише је одражавала сеобу из невоље. и настаде друга верзија у којој је народ замењен копљаницима и војницима, који као да су организовано и спремно, као војна сила кренули да послуже угарском краљу. Нисмо ли већ у Сеобама Црњанског?! 

1. верзија "Сеобе Срба" Паје Јовановића

Прва верзија дуго је била чувана у личној имовини двеју сестара из Панчева, да би је ускоро откупила Комерцијална банка за Народни музеј у Панчеву. Друга, војничка верзија налази се у Београдској патријаршији, а пре тога дуго је била у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима.

2. верзија "Сеобе Срба" Паје Јовановића

 Славица Јурић

Музика

Музика

Ко није чуо за Брамса и Мађарске игре?! Или за чувеног професора Мађарске музичке академије Франца Листа и бар једну од његових 14 мађарских рапсодија?! За чувеног уметника 20. века Белу Бартока, који је у својој музици спојио модерно и фолклорно? Има ли иког да није чуо за чардаш и пирош-чизме и мађарску циганску музику?! Сви су мађарски композитори, у мањој или већој мери били инспирисани мађарском фолклорном музиком, која је имала велики утицај и на све народе у околини, као и на многе друге европске композиторе.

споменик Францу Листу

И данас Мађарска има велики број међународно познатих композитора савремене класичне музике: Ђорђи Лигети, Ђерђ Куртаг, Петер Еотвос,  Золтан Јенеи.  У Будимпешти свако вече можете слушати концерт у некој од цркви. За време нашег боравка таквих је концерата било два, један у цркви Св. Михајла, други у базилици св. Стефана. На концертима  у црквама најмање је  туриста, а највише самих Мађара. Из тога закључујемо да Мађари имају високо развијену музичку културу. Туристи се радије окупљају на великим фестивалима и музичким спектаклима по дворанама.

Будимпешта је центар разноразних музичких догађаја, поготово лети: музичких фестивала, оперских спектакала, балетско-музичких приказа. У време нашег доласка у Будимпешту при крају је био Сигети-фестивал популарне музике, сличан нашем Егзиту. У Текелијануму су били смештени млади из различитих делова света, који су дошли на Сигети-фестивал.

Василиса Лаганин

Архитектура

Архитектура

И цигла тежи да постане нешто више

Колико год да је нама у Војводини архитектура аустро-угарске културе блиска, толико смо били и задивљени, јер је много грандиозније и значајније, него што је то свима позната сецесија у деловима Новог Сада или Суботици.

Еклектизам као специфичан спој више стилова на једној грађевини, о ком смо слушали и читали пред полазак, одмах смо препознали. Многе зграде,  класичне четвороспратнице, грађене су тако што је сваки спрат другачијег стила: један ред прозора, украса око њих или на терасама је у једном стилу, други ред у сасвим другом и тако редом. Један свод је китњаст, са мноштвом спирала и цвећа, други има једноставан, раван завшретак.

 Први дан смо посетили прелепу Синагогу, која је по величини друга у свету, а прва у Европи. Грађевине које су нам привукле највише наше пажње су  базилика светог Стефана и зграда Парламента. Базилика светог Стефана саграђена је 1845. године. Део је урађен у византијском, четвороугаоном стилу, због чега се и зове базилика, а део у готском стилу. Два звоника висока су 96 метара, због чега је базилика једна од две највише грађевине у Будимпешти. Иако су мађари махом католичке вере, црква је грађена у византијско-православном стилу да би се тиме показало да је Стефан краљ из периода пре раскола хришћанске цркве. Парламент је заједно са Базиликом највиша грађевина у Будимпешти. Изградња је трајала од 1885. до 1904. године. Урађена је у неоготском стилу и налази се на самој обали Пеште. Колико је ова грађевина велика, схватили смо тек кад смо кренули да је заобилазимо, не бисмо ли јој угледали улаз, онај део који није окренут према Дунаву.

Споменици

Будимпешта је препуна споменика, од оних монументалних, готово застрашујућих у својој величини, на трговима и по тврђавама, до безброј скулптура по улицама. Међу споменицима најграндиознији је комплекс споменика на Тргу хероја у Пешти, а  најтеже је било доћи до Споменика слободе на цитадели на брду Гелерт. Посвуда по граду су скулптуре, од авангардних до духовотих, какве су скулптуре жандара, тротинетисте, али и једне зелене краве од картона, испред ресторана у Ваци-улици, крај које смо пролазили сваки дан.

Музеји

Као и сваки велики град, Будимпешта има много музеја. Одабрали смо највелелпнијиМузеј лепих уметности да у њега уђемо. Изненадила нас је дисциплина у њему. Свака просторија имала је чуваре, који те будно прате, не дозвољавају да носиш ранац, шушкаш, фотографишеш и слично. У свакој од кружно распоређених просторија у грађевини музеја смештена су платна  или скулптуре чувених европских уметника, у којима можеш да уживаш седећи на клупама на средини просторија. Но, толика пажња и мотрење чувара кваре свако уживање, па смо се и поред чувених сликара и велелепности простора осећали прилично непожељно.

 

Мостови

Мостови у Будимпешти су посебно лепи. Они повезују два дела града, Будим и Пешту, а сами по себи мала су архитектонска чуда. У својим апостолским шетњама по граду, прешли смо преко три моста, најближа центру: Ланчаног, Ержебет-моста и Сабадсаг-моста.

Ланчани мост је изграђен 1849. године и то је први стални прелаз преко Дунава у Будимпешти. Када је изграђен сматрао је једним од светских чуда.

Ержебет-мост

Ланчани мост

Сабадсаг-мост

     Василиса Лаганин

Образовање у Мађарској

Образовање у Мађарској

Обавезно школовање у Мађарској започиње с дететовом 6-ом годином и траје до 18. године живота.. Од 6. до 10. године живота ученик полаже нижи ниво основне школе (1.-4. разред), а од 11. до 14. године живота виши ниво основне школе (5.-8. разред). Након завршетка основне школе ученици раде пријемни испит за упис у средњу школу. Најуспешнији најчешће упишу гимназију, други стручне, а они са најслабијим успехом једногодишње до трогодишње програме за специјализовано подручје. То мора да су занати.

Од 10. до 18., 12. до 18. или 14. до 18. године живота траје осмогодишња, шестогодишња или најчешће четворогодишња средња школа (Gimnázium) која води до „испита зрелости“ (érettségi). Од 14. или 15. до 18. или 19. године траје стручна школа која води до испита зрелости у неким случајевима, а у неким школама до комбинованог испита зрелости и испита струке, мајсторског испита или серификата техничког стручњака. Од 14. до 15. до 17. или 18. године траје трогодишња стручна школа или трогодишња медицинска школа.   Од 14. или 15. до 16. године живота траје једногодишње подучавање које води до квалификације нижег степена.

Национални испити

Први национални испити под називом базични испити (alapvizsga) полажу се у 10. години школовања са 16 година старости. Студенти сами одлучују желе ли их полагати.

Матура

У 18. години старости, након завршетка средње школе полаже се испит зрелости (érettségi), националан, централно контролисан испит. И стручна школа може водити до ипита зрелости или до комбинације стручног и испита зрелосто, до полагања мајсторског испита или испита за техничког стручњака. Међутим, стручне школе најчешће воде до мајсторског испита који важи у целој Мађарској. Испит зрелости није обавезан, али је неопходан за упис на факултете и за запошљавање на неке послове, посебно оне које захтевају мајсторе или техничке стручњаке.

Време и начин полагања матуре

Постоје два нивоа матуре: основни и напредни. На основном нивоу полажу се писмени и усмени испити. Ти испити се оцењују унутар школе тј. оцењују их школски наставници, али су критеријуми за оцењивање прописани на нивоу државе. Напредни ниво матуре вреднује се централизовано. Теме које се полажу на напредном нивоу припремају се на нивоу државе од стране неационалног центра за вредновање. Усмене испите спроводи испитни одбор који се састоји од најмање три члана.

Предмети који се полажу на матури:

  • математика (писмено)
  • литература и граматика (писено и усмено)
  • страни језик (писмено и усмено)
  • историја и изборни предмет (писмено или усмено, према избору ученика).

Уписи на високе школе (факултете)

Да би се уписали на високе школе ученици морају положити напредни ниво испита зрелости. Како је број студената који се примају на факултете ограничен, приступници се рангирају на темељу оцена из средње школе те успеха на испиту зрелости или на темељу мотивацијског писма. Од увођења два нивоа испита зрелости, укинути су пријемни испити за факултет.

Први универзитет

Универзитет у Печују је основао Лајош I Анжујски 1367. То је најстарији универзитет у Мађарској, а међу првим европским универзитетима. У прошлости је некада био подељен на два универзитета, један за медицину и Ортодонцију (ПОТЕ), а већи за друге студије: ЈПТЕ. ПОТЕ (Печујски Медицински факултет, данас познат као медицинска школа) има велики енглески програм опште медицине и стоматологије (са студентима из Америке, Азије, као и из европских земаља, укључујући многе Скандинавце) и нови немачки програм. 1. јануара 2000 тих универзитета комбиновани су под именом Универзитет у Печују.

Извор:  http://drzavnamatura.skole.hr/obrazovni-sustavi/madjarska

Милица Мајкић

Свети краљ Стефан и оснивање Мађарске

Свети краљ Стефан и оснивање Мађарске

         Путовање је било незаборавно. Будимпешта очаравајућа. Негде сам прочитала да“ Када би Париз имао ноге, пешке би дошао да је види.“ И заиста је тако. Не знам да ли је лепша дању или ноћу. Сада  кад сабирам утиске неколико дана након путовања пред очима ми се појављују они мостови, Дунав, светла, излози, пријатељски настројени људи… Корачајући улицама нисам могла да не приметим дубок траг који је историја оставила на архитектури, менталитету…  По повратку мало сам се више позабавила истраживањем историје града.  Почела сам од основних, и већ познатих података. Главни град Мађарске у коме живи преко 1,7 милиона становника.  Град је настао Аустро-Угарском нагодбом из 1867. Када су спојена три дистрикта Будим и Обуда на десној обали Дунава и Пешта на левој обали.

поглед на парламент

         Настарија позната историја Будимпеште почиње оснивањем римског града Аквинкума 89. године, на месту келтске насеобине.  У близини тог места касне је настала Обуда. На месту данашње Пеште постојао је град ткз Супротни Аквинкум. Око 900. Године град освајају Мађари, да би касније био разрушен од стране Монгола. Када су Турци освојили већи део Балкана, освајили су и простор данашње јужне Мађарске. Битком на Мохачком пољу 1526. Године, која је подједнако важна и за нашу националну историју, Турци су освојили Пешту, а 1541. Будим. Будим је до тада био седиште краљевског двора, а касније турске резиденције. Пешту су освојили Хабзбуршки владари, који су омогућили даљи развој града. За време Хабзбурга, у Будимпешту стиже велики број Срба предвођених Арсенијем Чарнојевићем. Велики део се доселио у будимски Табан, а велики део и у Сентандреју.

      Многи споменици подсећају на историју другог светског рата. Тако смо, шетајући, наишли на споменик подигнут у знак сећања на жртве нацистичког геноцида током немачке окупације. Сада ми је жао што нисам усликала, али тада нисам знала шта тај споменик означава.

        Ту је и велелепни Трг Хероја који је обележје Будимпеште. Ту се налази споменик миленијуму, са статуама вођа седам  племена која су основала Мађарску, а ту су и друге статуе са битним ликовима из Мађарске историје.

Трг хероја

      Последњи дан нашег боравка у Будимпешти био је 20. Август, Мађарски Национални Празник. Заправо, тог дана слављен је Свети Стефан( Иштван), први хришћански храљ Мађара. Проглашен је свецем 20. Августа 1083. Године од стране католичке цркве, а тек 2000. Године од стране православне цркве. Овом Свецу подигнутаје и велелепна базилика у Будимпешти која нас је све очарала својом величином и изгледом.

баѕилика Св. Стефана

Лајош Кошут

Лајош Кошут

Лајош Кошут

Вестима о фебруарској револуцији у Паризу револуционарни немир преселио на хабзбуршко тло, већ у фебруару избили су немири у Будимпешти, проширили се на Праг, а 13. марта 1848. дигао се и Беч.

Кошут Лајош (Илустрована енциклопедија)

Кошут Лајош је био мађарски политичар (Монок, 1802. – Турин, 1894.). Године 1848., за време Револуције, постао је  председник Националног комитета одбране и прогласио је независност Мађарске (1849) као и пад Хабзбурга. Он је био неоспорни вођа ове револуције. Највише се ослањао на средње и ниже племство и испрва се залагао за већу независност Угарске од Беча. Кошут је таква права одрицао осталим немађарским народима у Угарској, због овога је хрватски бан Јелачић посало цару своју војску у помоћ. У јесен 1848. године револуција у Мађарској под Кошутовим вођством прерасла је у борбу за потпуну независност, а угушиле су је удружене хабзбуршко-руске чете. Године 18489. је емигрирао у иностранство због пораза од стране Руса и одатле настављао борбу.

К. Лајош (Ларусова енциклопедија)

Занимљивости – Гарашанин и Л. Кошут

Лајош Кошут је после пораза преко Влашке побегао у Турску, а супруга са два сина му  је остала у Пешти под полицијском контролом. Ипак, успела је да измакне и обучена у аустријску униформу, доспела у Београд. Ту се обратила за помоћ Илији Грашанину, који јој је омогућио да под туђим именом и уз пратњу оде у Ниш , односно до границе. О томе сведоче и два Кошутова писма Грашанину, објављена 1893. у ,, Застави„. У другом од њих стоји:

“За мене је драгоцена вера да је спасење моје жене Вашом помоћи зрака божанског предсказања за оно братимље Вашег и мојег народа који су несрећни неспоразуми у прошлости тако горко помутили. То збратимље лежи у интересу слободе наших народа, исто тако као и унапређење његово, према мојим силама, ја сматрам – и као државник, из здраве политике, и као човек, уз најусрдније благородности – за један од најсветијих задатака мога живота“.

Извори:

  1. Општа Ларусова енциклопедија у три тома, Земун, ЈРЈ, 2004.
  2. Илустрована ернциклопедија, Историја, Београд, Вук Караџић, 1985.
  3. Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1959.
  4. Државе света, Београд, Младинска књига, 2005.
  5. http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Maj98/1005/1005_6.HTM

Српска школа

Српска школа

У Улици ружа

 
испред зграде Српске школе у Пешти

У Будимпешти смо посетили и Српску школу „Никола Тесла“, заједно са директором Клиа Зораном Хамовићем и његовом заменицом Наташом Ђелошевић. Путовођа нам је био отац Зоран, наш домаћин, старешина храма св. Ђорђа, који је у овој школи радо виђен гост.

Школа је смештена у прелепо старо здање у Улици ружа, која се налази негде на пола пута од Текелијанума до Трга хероја. Руже нисмо видели, и ко зна зашто се улица тако зове, али је цео кварт стар и леп.  У време бивше Југославије, то је била југословенска школа, а од расцепа држава, поново Српска школа.

Таблои у ходницима сведоче о многим генерацијама матураната претходних генерација, годинама у назад. Са леве стране налази се ходник који води у вртић. Српска школа поседује још и основну школу и гимназију, као и богату библиотеку. У гимназији просечно има четрнаест ученика, а било је и одељења са десеторо. Иначе, у државним школама у Мађарској, каже директорица школе Јованка Ластић, има преко 30 ученика у одељењу. У основној школи има по пет до десет ученика у једном одељењу. Саставни део школе су менза и дом за ученике који похађају ову школу, а не живе довољно близу.

                              

По казивању Ђолета Радоњића

Од нашег друга Ђолета Радоњића, који је школу завршио, чули смо да услови у ђачком дому нису идеални: хладно је зими, има мало простора за све заинтересоване, и, наравно, храна није као у маминој кухињи. на то се Ђоле посебно жалио у време поста. Ђорђе нам је рекао и да је школу релативно лако завршио, лакше него што би у Србији, али се на дисциплини много више инсистира. таман смо поверовали да тамо држе руке иза леђа на часовима, али смо чули и другу страну медаље лично од директорице школе, која је Ђолету била разредни старешина. Каже да је ратовала с њим, да је био изутено паметан и стално имао своја решења као амандманер на сва правила и сва знања. Зато га је било тешко дисциплиновати.

Директорица школа Јованка Ластић, покушала нам је дочарати услове, али не спољне о којима нам је причао Ђоле, него о томе да је интернатски живот увек тежак испит, јер деца немају ниједан интиман простор, сви су заједнички и деле га са још неким, одвојени су од својих, због чега ова школа нуди ученицима и још једну животни компетенцију – осамостаљивање и убразано одрастање, јер се о себи много више брину, боље планирају, него што би то чинили да су с родитељима.

М /учионица

Каква год да је дисциплина школа нам није изгледала другачије него друге школе. Учионице основне школе препуне су цртежа и зидних новина као и код нас, а старији су , баш као што би и ми, на једном натпису испред „учионица“ додали „М“. наравно и на мађарском и на српском. Школа наиме, има и ту особеност што је уписују четири врсте ученика: Срби из Мађарске, срби из Србије, Мађари из мађарске и Мађари из Војводине. Из Србије највише је ученика из Војводине, али има и Крагујевчана и других делова Србије.

 

Чиме је незадовољна директорица

Директорица школе по образовању је хирург, а факултет је завршила у Београду. У школи је предавала биологију, а откако је директор све своје снаге улаже да школу одржи репрезентативном. Она таква мора бити јер је једина у Мађарској, каже нам она. То није нимало лак посао ни задатак јер је школа везана и за мађарску владу и државу, али и за нашу.  Посебно је зачуђена и праведно и оправдано љута што српска власт не брине у довољној  мери о својој матици у иностранству. У низу информација којима нас је обогатила, запамтили смо и то да је у Мађарској просек високо образованих Срба дупло већи од просека Мађара. Директорица се жали због мале помоћи Србије овој школи. Каже, од нас добијају само уџбенике, остало финансира Мађарска.

Кроз ову школу су прошли многи српски ђаци, како из Србије, тако из Мађарске. Срба највише има из Војводине, али има их и из других делова Србије ( нпр. Крагујевац ). Међу њима су и браћа Радоњић из Бачке Паланке, а био је ту и Радован Јелашић, бивши гувернер Народне банке Србије.

Ко ће сачувати писмо српског језика

Једну ствар никада нећемо заборавити. Ми своје школе шкрабамо под изговором да пишемо графите, али је то у највећој мери намерно шкрабање. Ако и има каквог слова, оно је латинично. И не само на зидовима. Управо је ИК Клио донела прегршт књига као поклон библиотеци школе, а већина је латинична.Само су још уџбеници ћирилични, али њих сви најмање воле.

У дворишту школе уместо ружних графита затекли смо српску ћирилицу. над њом бдију највећи представници српске културе и науке: Никола Тесла, по коме школа носи име, Свети Сава, Вук Караџић, Доситеј Обрадовић.

двориште Српске школе

Изгледа да српско писмо боље чувају Срби ван Србије, те ће, ко зна, можда и културу боље сачувати.

Милица Мајкић

Како смо остали без оријентације и навигације

Како смо остали без оријентације и навигације

Где ми је памет

Млади кажу да им је сва памет на интернету. Нама старијима је, дакако, у књигама. Давно, почетком овог миленијума у школу је стигао позив за пренумерацију неколико књига ИК Прометеј из Новог Сада. Једна од њих је била водич Кроз Будимпешту и Сентандреју Ота Молдавиа, војвођанског Мађара, познатог туристичког радника. Књига, коју не читаш и о којој не доносиш суд, осим по корицама, док ти не затреба. И, ето, скоро 10 година од настанка затребала нам књига. Проучавала сам је пред полазак, али и даље не знаш колико је драгоцена док се нисмо нашли на лицу места тј. на свим оним местима о којима књига довољно информативно, али не и површно, говори. тако ми је књига по Будимпешти постала сва памет, најбоља мапа и саговорник и водич, и навигатор и организатор.

Увече бисмо је Ксенија и ја отварали и планирали сутрадан. Ујутру на поласку, ако ми се ташна учини претешка, избацивала сам воду, све, само не књигу. Насред пута смо застајали и проучавали куда даље тј. шта је вредно видети и шта од свега пробрати да видимо. Књига пута мапа.

Са соколом књиге на рамену

Некако сам још код куће, кад сам је први пут прегледала, знала да ће посебна сласт за мене бити кућа коју је поклонио мађарски краљ Сигисмунд свом савезнику, витезу и српском деспоту Стефану Лазаревићу. То је било потпуно откриће за мене, толико дирљиво и толико велико, и толико вишезначно да ми се чинило вреди само због тога ићи у Будимпешту. Та још невиђена кућа била ми је симбол Србије, Војводине, Мађарске, контаката, савезништва, витештва, европејства, часних и сјаних времена, племенитих намера, сваког кретања. некако сам се сетила и свог бола у колену кад дуго ходам и као да сам све време ходала деспотовом рањеном ногом, од које, сматра се, и умро. Мада, један је суботички лекар недавно утврдио да је умро од срчане капи. ја сам, ипак, највише веровала песнику - да га је соко однео једно јутро у шетњи, отежалог од искуства. Тај деспотов соко, мени је била књига.  

Књишка жртва деспоту Стефану

И, трећег дана преподне попесмо се на тврђаву будимску где је требало да буде и та кућа. Тврђава је била читав мали град, па улицу у којој је поклон-кућа никако да нађем на мапи. Али, мудри Ото Молдваи, поред сваког туристичко-историјског места, у загради је написао и локацију на мађарском, те ти ја све са књигом туп пред полицајце и покажем ми адресу и питам где је та улица. Испоставило се да је одмах од матијашеве цркве, није далеко, те сам могла мирно да обиђем Рибарски бастион. Касније, пут под ноге до деспотове куће. О том догађају на другом месту, углавном, нађосмо се сви после и кренусмо доле, кад сам схватила да ми нема ни књиге ни мапе. Ајао, панике! шта ћу сад без памети, без навигације о оријентације. Вратила се, тражила, нигде! каао да је хтела да ми поручи – видела си због чега си дошла, сад ти више ни не требам. Ксенија наивно верује да ће је неко поштен наћи и послати на школу по печату библиотеке на њој. А ја верујем да је то књишка жртва деспоту.

Дан је био сав наглавце и оно што нам је остало од боравка у Будимпешти прошло је као у магновењу – као да ни нисам ту, толико сам се била ослонила на тај водич. Чим сам се вратила, одмах у суботу ујутру зовем Прометеј – одавно је продали. Тражим по антикварницама. Нема! Дуго ми се нису прегледали материјали из Будимпеште, све сам чекала да се однекуд појави књига, као да је у себе скрила и све моје доживљаје и мој поглед и моје сећање. И, буквално, тек кад сам је из Библиотеке Матице српске набавила међубиблиотечком позајмицом, чинило ми се као да ни нисам била у Будимпешти, него само умом окрзла деспотову смрт негде подно Манасије.  

Као надокнаду за изгубљену књигу, скенирала сам је и прилажем је овде за све оне којима је сва памет, и сва оријентација, и најбоља навигација, и сва снага и искуство - У КЊИГАМА! Књиге соколи.

Budimpešta_i_Sentandreja_Oto_Moldvai

Славица Јурић

Преображење у Сентандреји

Преображење у Сентандреји

Преображење у Сентандреји

На Преображење, 19.8.2010. посетили смо намерно варошицу Сентандреју. Зашто намерно? Из више разлога. Наш велики православни празник је просто био спона са оним што Сентандреја представља када су Срби у питању.   

 

Сентандреја - мапа

 Ако било када прошетате улицама Сентандреје, осетићете дах наше историје како вам се увлачи у груди  и заувек насељава простор око срца.  На калдрми њених улица осећате бат коњских копита, мирис зноја и препеченице, лавеж паса, покличе из мушког грла, дреку деце, успаванке мајки. И све то вас носи и носи. Као да сен патријарха Арсенија Чарнојевића управља и вама.

Полет вам даје ћирилица коју често можете угледати. Погледате ли мало навише, видећете неколико звоника наших, православних цркава. Сигурно из једне поздравиће вас звоно.   

 

Сентандреја - Саборна црква

Чудан је осећај. Нелагодно се осећаш док у руци носиш мобилни телефон и шеташ у најк-патикама. Као да си у сну: знаш да си у њему, а не можеш да се пробудиш. Из дрвених капијица очекујеш да ће изаћи у дугој хаљини нека Стана, Мара и да ће те позвати на слатко и питу. Погледаш ли мало боље, видећеш да у удубљењима кућа станују разне сувенирнице и дућани. Али лако, ненаметљиво, као да се извињавају што ремете неке духове тражећи  споразум  са садашњицом.

А некада давно,…

… далеке и ветровите 1690.године, бежећи од турског зулума, патријарх Арсеније III Чарнојевић је довео око 8000 Срба из разних крајева Србије у Сентандреју. Зауставише се у  угарском месташцу уз ток Дунава. Зауставише се привремено, надајући се скором повратку на своја огњишта. И не подигоше чврсте, велелепне куће. Направише своје домове од прућа и дрвета. Изделише се, како то само Срби знају, у групе по завичају одакле су дошли. Тако и подигоше  своје богомоље: Оповачку и Ћипровачку цркву. Међу њима беху монах Кипријан и неколико калуђера из спаљеног манастира Раче. Ту су, у цркви-брвнари Св. Луке, основали преписивачку школу, из које је потекао велики број рукописа, опремљених изузетним илуминацијама. Убрзо се издвојио по многим талентима Гаврил Стефановић Венцловић (око 1680-око 1749), јеромонах, беседник и писац. За њега је Милорад Павић рекао да је „ најбољи песник који је српским језиком писао у 18.столећу“.   

 

Сентандреја - Благовештенска црква

Крст цара Лазара

На месту некадашње цркве-брвнаре Св. Луке, данас се налази Крст цара Лазара. Ако кренете да га тражите, доживећете велико разочарање. Тренутно се ту настанила једна неугледна српска кафана са церадом, пљескавицама и турбо-фолк музиком. Крст не можете да видите ако некога не питате. Између цераде и зида обавијен димом од роштиља стоји крст чувеног цара Лазара. Некада је он имао почасно место у вароши, а сада, као неки очерупани орао, он и даље чува и чека да се неко сети његове снаге. На том месту су некада, у капели, лежале мошти великог цара Лазара. Мошти су 1697.г. пренете у манастир Врдник на Фрушкој гори. Срби к`о Срби, имају преча посла када је у питању историја и идентитет.

И остадоше…

И живљаше тако, народ сербски, са мислима и сузама „тамо далеко“. Десетак година касније, након Карловачког мира (1699.г.), схватише да је живот неправедан и тежак. Схватише да повратка нема. Да се пред њима отвара ново небо. Да треба да заволе ваздух који дишу јер је сад њихов. Да заволе земљу по којој ходају јер ће она сад да их храни. И њихову чукунунучад. И да је то тако и никако другачије. Тачка.   

 

Сентандреја - Владичански двор и Музеј СПЦ

Живот добија нов смисао

Прође 18.век у знаку стицања и подизања, изградње за трајан боравак, и за далеке потомке. У пешчаној долини крај Дунава никла је барокна варошица са седам српских цркава. Сентандреја постаје град са уређеним магистратом. Она стасава у велики занатлијски центар чији производи одлазе и ван граница Угарске. Његови становници постају надалеко познате занатлије, виноградари и вешти трговци. Чувено вино, занати и трговина почели су да доносе добру зараду и ново, богатије друштво инвестира у изградњу већих и лепших кућа, цркава и школа. Град посећују и у њему бораве тада најзначајнији и најугледнији Срби: Сима Милутиновић Сарајлија, Теодор Павловић, Јоаким Вујић, Јаков Игњатовић и др. Оснива се прва учитељска школа – Препарандија (премештена 1816.године у   Сомбор), а иконостасе раде најпознатији путујући иконописци-зографи.  

 

Препарандија - прва српска учитељска школа у Сентандреји

Њен први градоначелник беше Евгеније Думча, угледни финансијски стручњак, цинцарског идентитета, а српског порекла. Град је водио 35 година. И то блиставо: за његово име су везани  многи пројекти уређења места, оснивање фондова, насип према Дунаву, калдрмисање улица и њихови први називи. У целој Будимској епархији помагао је установе и сиромашне људе, без обзира на верску и етничку припадност. Улица која води до Главног трга је управо она која носи његово име. На Главном тргу се налази богато украшени Крст српског трговачког друштва. Исто то друштво га је и подигло 1763.године. Кад дођете на  трг, где год се окренете носталгија вас вуче за руку. Погледате ли у кафаницу са коцкастим столњаком и цвећем у прозорима, погледате ли  коња који вуче кочије и заинтересоване туристе или пак мале занатлијске радње, схватићете да сте само неким чудом у 21. веку. На мене је посебно оставило утисак када је отац Зоран, свештеник Цркве Св. Ђорђа у Будимпешти и један од наших домаћина, сео са својом породицом у каруце и кренуо, након службе у цркви, у обилазак града. Као некада. Као кадар из неког Шотриног филма.

Неверица испред куће Јакова (Јаше) Игњатовића

Улицом Евгенија Думче стићи ћете до куће Јакова Јаше Игњатовића (1822-1925), књижевника који се прославио делима „Вечити младожења“, „Васа Решпект“ и др. Романом „Вечити младожења“ стекао је трајну славу, а кућа јунака те књиге, Шамике  Кирића и данас стоји на обали Дунава. Мало даље од Крста цара Лазара. Јаша Игњатовић је једини Србин из Угарске који је изабран за дописног члана Српске академије наука. Пођосмо да нађемо његову кућу. И нађосмо је лако. Овде је све лако и лепо. Кућа беше закључана јер је било већ доцкан. У њој неки излог. Антикварница књига. Срце поскочи и пожурисмо до излога. Али, авај! У излогу се шепуре неке књиге на мађарском језику. Листом. Све до једне. Не можемо да верујемо. Али баш ниједна на српском језику?! У кући Јаше Игњатовића?! Без речи настављамо даље. 

испред куће Јакова Игњатовића

Сентандреја је изњедрила познате и велике…

Када причамо о Сентандреји и Србима који су је обележили никако не треба заборавити споменути и још нека имена. Павле Софрић (1857-1925), трговачки син из Сентандреје, први је написао, и у Нишу издао 1903.године, историју Сентандреје. Јоаким Вујић (1772-1847), отац српског театра, запослио се, на позив Сентандрејаца, као учитељ српске основне школе, а од ђака и мајсторских калфи склопио је „театрално друштво“. Песник и уметник на флаути, Авакум Авакумовић (1774-1811), такође је потекао из једне угледне трговачке породице.

Преображенска црква на Преображење…

Тога дана, на Преображење 2010.г., долазимо у Сентандреју око 15 часова јер нисмо могли никако раније да се организујемо. Пре подне смо обилазили Будим и возом стигосмо баш на почетак обреда свећења колача и грожђа у  Преображенску цркву. Не нађосмо је баш лако јер препознасмо више православних храмова. Њу још називају и Табачком црквом, по прерађивачима коже, који су се звали табаци. Саграђена је у 18. веку. Чува чудотворну икону Пресвете Богородице.Коначно стижемо. Речено нам је да тог дана, на Преображење, долазе сви Срби из Мађарске на литургију и да се на то месту окупљају. Уласком у порту Преображенске цркве, дешава се и моје преображење. Почињем да размишљам и осећам као што никада нисам.  Осећам да сам део нечега великог, у некој туђој земљи, окружена туђим људима и језиком. Подилази ме пријатна језа јер сам сада све схватила: ко сам, где припадам, људи су само наизглед туђи. Сада схватам шта је то бити негде национална мањина, шта значи имати везу са својом земљом матицом, која је важност очувања језика и традиције. У порти нас има свих узраста, од беба до стараца које воде њихови ближњи. И сви су они Срби. И читав тај наш свечани скуп се енергетски одвојио од мађарске државе. Као да смо у Србији, мада у Србији никада нисам осетила такав енергетски потенцијал припадности и порекла. У Србији се то подразумева. Чује се подједнако и српски и мађарски језик. Нажалост, млад нараштај је изгубио језичку спону са коренима. Српски језик не говоре јер живот постаје брз и све више прорачунат. Тешим се да га барем разумеју. Али, дошли су. Читаве породице. Наравно, нема их много. Кажу да српских кућа у Сентандреји има још свега двадесетак.

Из цркве допире мушко, свечано појање. Улазимо у храм препун Срба. У сред Мађарске. Чује се славјаносербски који удара о камене зидове цркве. Гласови свих свештеника Будимске епархије враћају наду и уливају снагу. Обично имам проблем са опуштањем у цркви. Овде  се заиста десило преображење у сваком смислу те речи тога дана. Није ми тешко да стојим на једном месту, не размишљам о другим стварима, не гледам на сат. Гледам у усне људи који ме окружују. Из њих извиру на стотине старих српских речи обучене у духовне хаљине.   

 

Сентандреја - У Преображењској цркви

Након службе, у порти се игра коло. Право српско коло из разних крајева Србије. Ко га игра? Ни мање, ни више него три фолклорна ансамбла дошла директно из Србије! Да буду спона матице са народом. После тога, народ се прво стидљиво, а касније све раздраганије хвата у коло. И наше девојчице улазе у њега и играју. Сви играју уз српску музику, хармонику, бегеш, тамбурицу и виолину.

Српске богомоље – неми сведоци

У Сентандреји ћете видети и Саборну или Београдску цркву. Подигнута је на месту мање камене цркве коју су Срби овде затекли доласком у Сентандреју 1690.године. Поред цркве налазила се и ћелија патријарха Арсенија Чарнојевића. На Тргу Вука Караџића налази се Пожаревачка црква. Посвећена је светом архангелу Михаилу. Ту су још и Оповачка црква предата месној Реформаторској црквеној општини због малог броја православних верника. Уступљена римокатолицима је и Збешка црква, такође изграђена у 18.веку. Ту близу је и Благовештанска црква са веома лепим барокно-рокајним каменим порталом на западном улазу. Ћипровачку цркву коју су саградили досељеници са Ћипровца (место у северозападној Бугарској), 1938.године продата је римокатолицима.   

 

Сентандреја - Пожаревачка црква на Тргу Вука Караџића

Из Мартиновићеве улице избићете на Српско гробље. Настало је на самом почетку 18. Века. Оно храни посмртне остатке прве генерације Срба из Велике сеобе. Њихову успомену чувају најстарији надгробни споменици.

Мало место, а пуно музеја…

Мало ниже, набасасмо на Музеј Српске православне епархије Будимске и добисмо мапу Сентандреје на ћирилици! У овој вароши видећете још неке музеје које ми нисмо због краткоће времена могли да обиђемо: Етнографски музеј, Музеј марципана, Галерију ликовне колоније, Српски културни клуб,Уметничку галерију, Уметнички млин…

Доћи у Мађарску, а не пробати торте и колаче?

Дан у Сентандреји смо заокружили посетом једној лепој, старинској посластичарници. У њој, време као да је стало. Сладили смо се сахер и добош тортама и весело ћаскале. Дан је био диван.

Обавијена велом историје, она снева и смеши се…

Шта рећи о граду у туђој земљи чији тргови носе имена Вука Караџића, цара Лазара, Тихомира Вујичића? Како се осећати у туђој варошици, ако су у њој познате куће породица Јанковић, Калић, Кречаревић, Максимовић, Маргаритовић, Радубицки, Римски, Бобић, Игњатовића, Кирића? Шта да вам кажем? Дођите, видите  и осетите. Оно што гарантујем, равнодушни нећете остати.

И као да је ову варош  неко прекрио чаробним велом и успавао је. Њена лепота плени и данас. Зуб времена и модерног још није открио ову лепотицу. Осећа се да је близу, али магија је изгледа још јака.

Данас је ово град сликара, уметника, музеја, најпопуларније туристичко насеље у близини Будимпеште. И као што већ рекох, по неким статистикама, српских кућа данас има свега двадесетак, у најбољем случају. Најмлађе генерације Срба углавном не знају свој матерњи језик. Једино их презиме кочи да забораве корене.

На мени, и на свима нама је  задатак да се побринемо да се ово не заборави. Да се потрудимо да и наши далеки потомци буду сведоци своје историје.   

 

Сентандреја - Српски еснафски крст на Главном тргу

 Ксенија Суђић