Прачудо

У другом полугодишту школске 2009/2010. године тим ученица 7. разреда бавио се медисјком писменошћу учествујући у пројекту Интернест ИК „Клио“. Завршница пројекта за ту годину био је, први пут организован, Фестивал креативности у јуну 2010. у Београду, на коме су школски тимови – учесници пројекта представили своје радове. Жири је наш тим наградио 1. наградом, иако су били једини тим из основне школе, тек мало ојачан једном гимназијалком. То је право чудо, али не и једино.

Право чудо тек се десило. Прва награда састојала се у наградном путовању у Будимпешту, где је тим пошао једне седмице још увек врелог августа на своје прво студијско путовање с циљем упознавања града, српске баштине у Мађарској и успостављања културне сарадње са српском школом у Пешти. Иако младе, наше су се клинке (Милица Мајкић, Ивана Пилиповић, Василиса Лаганин, Тијана Лајић, Смиљана Живолић), појачане наставницама Славицом Јурић и Ксенијом суђић, нашле пред озбиљним задатком: путују, а није екскурзија; у иностранству су, а нису с родитељима; награђене, а морају и даље да истражују. Како су изнеле овај задатак, погледајте на овим страницама у менију Категорије – Студијско путовање.

Прво чудо – два празника, два културна идентитета

У Будимпешту смо отишли кад су се стекли услови, 16. августа и провели пет напорних и лепих дана. Случај или промисао хтела је да се задесимо у Мађарској на два врло важна датума и празника. Један је Преображење, које Срби у Мађарској славе као свесрпски сабор, а други важан датум је сутрадан – мађарски национални празник, нешто као Дан државности. Цела недеља је била свечана и празнична за Мађаре: бесплатна улазница у Национални музеј, концерти у црквама, парада на Тргу хероја… Преображење, пак, дочекали смо као и сви Срби овде – у Сентандреји.

Друго чудо: У знаку табана, апостолски пешке, мимо Табана

У Будимпешти смо били смештени у Текелијануму, старом српском задужбинарском здању у самом центру Пеште. То је била неописива предност, не само што смо на извору саме српске историје, него и зато што са тог извора можемо лако да се отиснемо било где у Будимпешти. Водича нисмо имали, те смо се ослонили на своје припреме за пут (разговор с пештанским ђаком из Бачке Паланке Ђорђем Радоњићем, податке с интернета), мапама и једним сјајним водичем Ота Молдваиа Будимпешта и Сентандреја. Требало нам је два дана да се прилагодимо на размере мапа и схватимо да оно што желимо да обиђемо није баш тако близу како на мапи изгледа. Све, осим пута у Сентандреју, прелазили смо апостолски – пешке. То нас је коштало жуљева на сваком прсту табана. Сазнасмо и да је табан мађарска реч, истовремено и најстарији насељени део Будима, у којем је много Срба боравило током историје. Место је, верује се, добило назив јер су га прво населили опанчари. Нажалост, из табанских разлога, најмање нам је времена остало за сам Табан, па га само прођосмо силазећи трећег дана са краљевске палате поред Табана. Не видесмо тако чувену српску кафану Код два јелена, у којој су седели српски школарци, интелектуалци и родољуби.

Треће чудо: Баш српска школа

Српска школа српскија је, чини нам се, од иједне у Србији. У њој је читав један образовни систем, од забавишта, преко основне школе, до гимназије. Носи име по најчувенијем Србину Николи Тесли, њу су завршили многи чувени Срби, у њу свратили многи чувени савременици. Све у њој је, поред мађарског, на беспрекорној српској ћирилици. Једна је и једина, мора бити репрезентативна – каже директорица гимназије Јованка Ластић.

Последње чудо: Јефтино смо прошли

Бадава су нас плашили да је Будимпешта скупа – није. Чак, има ствари које су јефтиније него код нас. Додуше, нисмо ништа специјално ново, што код нас нема, ни видели. Иста конеска роба за сувенире, исти лош квалитет гардеробе у тржним центрима каквих има и код нас. Зато Смиљана лепо рече: Нећу то ни да гледам, да трошим време, купићу у Новом Саду. И заиста, новац није био проблем, него време.

One Response »

  1. Додала бих још једно чудо. Барем за нас, из Србије, земље која још није у Европској унији. Наиме, посетисмо један дан и Музеј лепих уметности. Ако смем да будем и саркастична, Музеј лепих уметности, али без лепих манира. Елем, стадосмо у ред и питасмо имамо ли попуст на улазницу јер долазимо као група. Наравно, рекоше, ако вас има пет, може. А нас -таман, чак и више. И баш да платимо, чусмо питање: „А одакле сте ви?“ Одговорисмо да смо из Србије. „А, за вас нема попуста. Он важи само за земље чланице Европске уније!“
    Ово је кратка прича о Европи, лепоти, манирима,чудном чуду….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>