По последњем попису Срба у Мађарској има нешто мање од 4.000, а Српска самоуправа тврди да их има између 8 и 10 хиљада, што их сврстава у најмалобројније националне мањине у Мађарској. Некада су били најмногобројнија мањина.    

Краљеви шајкаши у Будиму – Табану

Обично се долазак Срба везује за Велику сеобу под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, али нити је то прва сеоба, само највећа органозована, нити су Срби тек од тада присутни у Мађарској. Одмах након надирања Турака према Европи почеле су сеобе Срба, тако да су још у 15. веку високо цењени и познати били тзв. краљеви шајкаши. Они су били настањени у Будиму у делу који се зове Табан. Тај део Будима се касније једно време звао и Српска варош. У њему је саграђена прва српска црква брвнара, касније замењена зиданом, а ли потпуно пострадалом у Другом светском рату. У Табану је и чувена српска кафана Златни јелен. О великом броју Срба на овим простору Будима сведочи и назив једног термалног купатила – Српско купалиште. После Мохачке битке у којој су Мађари побеђени, Срби из тих крајева селе се даље и затичу Србе шајкаше.       

Велика сеоба Срба и Арсеније Чарнојевић

Вероватно је Арсеније Чарнојевић један од најтрагичнијих српских патријарха. Морао је да донесе тешку одлуку да поведе народ у туђину, у неизвесност и измести се из отаџбине. Рођен је у Бајицу (Цетиње, Црна Гора) 1633. године. Био је пећки патријарх. 1690. године предводи Велику сеобу Срба, која се одиграла током Бечког рата (1683-1699). Срби су прелазили Саву и Дунав и улазили на аустријску и угарску област, насељавајући до тада ненасељене пределе. Око 8000 српских породица доселило се у Сентандреју, месташце у близини Будимпеште. легенда каже да су се ту зауставили јер их је питом предео највише подсећао на напуштену отаџбину. Угарски цар Леополд је признао Арсенија као старешину свих правосталних Срба у Угарској. Чарнојевић је пуних 11 година мењао место боравка у Угарској, станујући у неколико градова и села. Од 1701. године живи у Сентандерији, по царевој наредби. И данас у Сентандреји у непосредној близини владичанског двора постоји обележена Келија Арсенија Чарнојевића. Арсеније је спровео реорганизацију православне цркве у Угарској, Хрватској и Славонији,  која је као саставни део Пећке патријаршије у то време била организована у тим крајевима и за време Турака. Основао је нове епископије и поставио епископе, сређивао је стање у црки које се са ратом погоршало. За то време, често је долазио у сукоб са католичким свештеником, који је ометао његов рад и пропагирао унију. Чарнојевић је умро 1706. године у Бечу. 

Дошли ногом, вратили их водом

Из Беча су посмртни остаци патријарха Чарнојевића пребачени у Сентандреју, где га је дочекао његов народ и сапатници. Посмртне остатке патријарха и мошти кнеза Лазара народ који је са једним дошао,а другог понео, пустили су лађом низ Дунав до Фрушке горе. Стојећи на обали Дунава, забележено је, један се народ заувек опраштао од својих спасилаца. патријарх је сахрањен у Крушедолу, а мошти цара Лазара дуго су скриване у сремској Раваници.

Колико је било паметно повести народ у туђу земљу и данас се у историји расправља. Сву трагику патријархове тешке одлуке најбоље сведочи запис самог патријарха:

И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом

од места до места,

као лађа на пучини великог океана

бекству се дајемо,

чекајући када ће заћи сунце

и преклонити се дан

и проћи тамна ноћ

и зимска беда која лежи над нама.

Јер нема оног који нас саветује,

ни онога који нас од невоље ослобађа,

и невоља наша удвостручава се.

И рекох са сузама:

Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,

докле ће се наоружавати на достојање твоје?

Устани, Господе!

Зашто спаваш,

зашто лице Твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?

И тако непрестано ридање на ридање прилажемо

и ниоткуда помоћи.

Ови потресни записи много пута су личили на удес Србаља, а последњи пут у последњем рату када су Срби из Славоније, Босне, опет прелазили Дунав и идући на север заустављали се у Мађарској. У самом Текелијануму данас смештена је мала туристичка агенција Злате Босанац, која је из Славоније, каже, побегла, веровала је, на месец дана, а остала скоро 20 година.

У зло се сели, доброселица – Сеобе као обележје српске душе

Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем инспирација је уметника: српских књижевника и сликара свих времена и са свих простора. Сеобе су постале духовно обележје српског удеса. Сеобе су назив маестралног тротомног романа Милоша Црњанског, сеобе и селице су мотиви песничких циклуса и песма Љубомира Симовића, Слободана Ракетића и других.

Ни онај ко нас води не зна

хоће ли одатле да нам сиђе зора,

или пожар у коме ћемо,

град за градом, жито за житом,

изгорети.

(Љубомир Симовић, Сеоба Србије)

Велика сеоба је испит историчарима и политичарима. У том смислу занимљива је судбина чувене слике Паје Јовановића „Сеоба Срба“. И ова је слика имала своју чудну селидбену судбину још у процесу самог настанка. Слику је поручио патријарх Георгије Бранковић поводом обележавања 1000 година Угарске 1896. када је ова слика требало да буде изложена у Пешти као уметничко сведочанство о присуству Срба у Угарској. Првобитно, Пајино виђење сеобе под Арсенијем Чарнојевићем је било такво да је она представљала свенародни покрет. Слика је представљала  један народ у његовом тоталитету. У збегу се виде патријарх рсеније (али са ликом актуелног патријарха Бранковића), ратници, монаси са моштима цара Лазара, али и мајке с децом, овце и друга стока. Слика је пуна и топлине и трагике.  Но, оваква се слика није свидела патријарху из политичких разлога – сувише је била људска и стварна, сувише је одражавала сеобу из невоље. и настаде друга верзија у којој је народ замењен копљаницима и војницима, који као да су организовано и спремно, као војна сила кренули да послуже угарском краљу. Нисмо ли већ у Сеобама Црњанског?! 

Прва верзија дуго је била чувана у личној имовини двеју сестара из Панчева, да би је ускоро откупила Комерцијална банка за Народни музеј у Панчеву. Друга, војничка верзија налази се у Београдској патријаршији, а пре тога дуго је била у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима.

 Славица Јурић

„Оштро је некако и бистротечно љубави дело.“ (Слово љубве)

         Путовање је било незаборавно. Будимпешта очаравајућа. Негде сам прочитала да“ Када би Париз имао ноге, пешке би дошао да је види.“ И заиста је тако. Не знам да ли је лепша дању или ноћу. Сада  кад сабирам утиске неколико дана након путовања пред очима ми се појављују они мостови, Дунав, светла, излози, пријатељски настројени људи… Корачајући улицама нисам могла да не приметим дубок траг који је историја оставила на архитектури, менталитету…  По повратку мало сам се више позабавила истраживањем историје града.  Почела сам од основних, и већ познатих података. Главни град Мађарске у коме живи преко 1,7 милиона становника.  Град је настао Аустро-Угарском нагодбом из 1867. Када су спојена три дистрикта Будим и Обуда на десној обали Дунава и Пешта на левој обали.

         Настарија позната историја Будимпеште почиње оснивањем римског града Аквинкума 89. године, на месту келтске насеобине.  У близини тог места касне је настала Обуда. На месту данашње Пеште постојао је град ткз Супротни Аквинкум. Око 900. Године град освајају Мађари, да би касније био разрушен од стране Монгола. Када су Турци освојили већи део Балкана, освајили су и простор данашње јужне Мађарске. Битком на Мохачком пољу 1526. Године, која је подједнако важна и за нашу националну историју, Турци су освојили Пешту, а 1541. Будим. Будим је до тада био седиште краљевског двора, а касније турске резиденције. Пешту су освојили Хабзбуршки владари, који су омогућили даљи развој града. За време Хабзбурга, у Будимпешту стиже велики број Срба предвођених Арсенијем Чарнојевићем. Велики део се доселио у будимски Табан, а велики део и у Сентандреју.

      Многи споменици подсећају на историју другог светског рата. Тако смо, шетајући, наишли на споменик подигнут у знак сећања на жртве нацистичког геноцида током немачке окупације. Сада ми је жао што нисам усликала, али тада нисам знала шта тај споменик означава.

        Ту је и велелепни Трг Хероја који је обележје Будимпеште. Ту се налази споменик миленијуму, са статуама вођа седам  племена која су основала Мађарску, а ту су и друге статуе са битним ликовима из Мађарске историје.

      Последњи дан нашег боравка у Будимпешти био је 20. Август, Мађарски Национални Празник. Заправо, тог дана слављен је Свети Стефан( Иштван), први хришћански храљ Мађара. Проглашен је свецем 20. Августа 1083. Године од стране католичке цркве, а тек 2000. Године од стране православне цркве. Овом Свецу подигнутаје и велелепна базилика у Будимпешти која нас је све очарала својом величином и изгледом.

 

Лајош Кошут

Вестима о фебруарској револуцији у Паризу револуционарни немир преселио на хабзбуршко тло, већ у фебруару избили су немири у Будимпешти, проширили се на Праг, а 13. марта 1848. дигао се и Беч.

Кошут Лајош је био мађарски политичар (Монок, 1802. – Турин, 1894.). Године 1848., за време Револуције, постао је  председник Националног комитета одбране и прогласио је независност Мађарске (1849) као и пад Хабзбурга. Он је био неоспорни вођа ове револуције. Највише се ослањао на средње и ниже племство и испрва се залагао за већу независност Угарске од Беча. Кошут је таква права одрицао осталим немађарским народима у Угарској, због овога је хрватски бан Јелачић посало цару своју војску у помоћ. У јесен 1848. године револуција у Мађарској под Кошутовим вођством прерасла је у борбу за потпуну независност, а угушиле су је удружене хабзбуршко-руске чете. Године 18489. је емигрирао у иностранство због пораза од стране Руса и одатле настављао борбу.

Занимљивости – Гарашанин и Л. Кошут

Лајош Кошут је после пораза преко Влашке побегао у Турску, а супруга са два сина му  је остала у Пешти под полицијском контролом. Ипак, успела је да измакне и обучена у аустријску униформу, доспела у Београд. Ту се обратила за помоћ Илији Грашанину, који јој је омогућио да под туђим именом и уз пратњу оде у Ниш , односно до границе. О томе сведоче и два Кошутова писма Грашанину, објављена 1893. у ,, Застави„. У другом од њих стоји:

“За мене је драгоцена вера да је спасење моје жене Вашом помоћи зрака божанског предсказања за оно братимље Вашег и мојег народа који су несрећни неспоразуми у прошлости тако горко помутили. То збратимље лежи у интересу слободе наших народа, исто тако као и унапређење његово, према мојим силама, ја сматрам – и као државник, из здраве политике, и као човек, уз најусрдније благородности – за један од најсветијих задатака мога живота“.

Извори:

1. Општа Ларусова енциклопедија у три тома, Земун, ЈРЈ, 2004.
2. Илустрована ернциклопедија, Историја, Београд, Вук Караџић, 1985.
3. Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1959.
4. Државе света, Београд, Младинска књига, 2005.
5. http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Maj98/1005/1005_6.HTM