Јоаким Вујић – отац српског позоришта

Јоаким Вујић – отац српског позоришта

Kао особу коју доста интересују сценске уметности и позориште, највише је заинтересовао настанак српског позоришта у Мађарској што је доста утицало и на развој позоришта у Србији. Највише података о развоју позоришног живота нашла сам у књизи Милорада Павића „Историја српске књижевности класицизма и предромантизма“.

Позориште као нужна школа

Несумњиво је да позоришном животу и код Срба у раздобљу од 1778-1848, печат даје однос аустријских просветних власти. То је време када Јоаким Вујић сматра да је позориште „једна нужна школа“. Крајем 18. Века српско позориште добија другачији репертоар.  Позоришни живот има у то време велики замах. Изводе се углавном школске представе у Пешти, Темишвару и Сегедину и то пд вођством Орфелина, Јована Крестића, Козима Јосића. И Нови Сад у то време  добија ђачке представе. Године 1818. надзорник српских православних школа у будимској дијецези забранио је рад школских позоришта. Мада је под ударом оваквих забрана школско позориште ишчезавало, још увек су се у Србији могле видети ђачке представе. И данас постоји листа младих глумаца који су тада учествовали у ђачким представама Стефан от Ракичевић, Стефан Јорогвић, Јоан Мушкатировић..

Са гашењем придворног позоришта и школских представа, позоришни живот није изгубио много. 12 августа 1813 године Јоаким Вујић је организовао скуп у мађарском народном позоришту и приказао свој превод Коцебуове Крешталице.

Ништа не бива без угледања и предискуства

Јоаким Вујић (1772-1847), списатељ, чији се век подудара са трајањем српског предромантичког театра и који носи већ дуго почасно име „оца српског позоришта“, није се за овај пут определио случајно. Још као сасвим млад човек, студент у Словачкој и страствени путник, Вујић је дошао у додир са еврпским позориштем и опером. Док је студирао у Братислави, тамошњи позоришни живот био је веома жив. За то време приказивани су комади Шекспира, Молијера, Волтера… које ће касније и Вујић преводити. На путовању по Италији Вујић посећује оперске куће у Фиренци и Риму. Године 1812. Вујић и у Пешти присуствује једном позоришном догађају који је узбудио тамошњу српску јавност, јер је те године мађарско позориште ставило на  репертоар Балогов комад Црни Ђорђе. У том тренутку и Вујић се одлучио да покуша са драмским представама. Тако је дошло до окупљања позоришне дружине састављене од ученика препарандије у Сент-Андрји и студената у Пешти, са којом је Вујић дао своју представу у згради мађарског позоришта.

Књажевско-сербски театар

Године 1815. Јоаким Вујић дао је још два комада. У свом родном месту Баји извео је Фернанда и Јарику, а у Сегедину опет прераду Георгије Петрович. Децембра месеца, Вујић у Земуну даје још 3 представе. Играо је још у Новом Саду, Панчеву, Араду. На његову иницијативу се у Кикинди оснива позоришна дружина. Касније је давао сталне представе и у Крагујвцу. Септембра 1834, затражио је од кнеза Милоша Обреновића дозволу за оснивање сталног позоришта у престоници. Те године било је 20 година његовог рада у позоришту и скоро тридесет година откако је почео писати позоришне комаде. Кнез Милош уважио му је молбу и поставио га за директора Књажевско-сербског театра. То позориште је било прво српско стално позориште. Није зависило од публике, посета је била по позиву. Трупу су сачињавали млади ученици и чиновници. Није било жена. Међу глумцима било је веома занимљивих личности. Играли су Филип Христић и Димитрије Црнобарац, касниjе министри просвете, Јован Мариновић, будући посланик Србије у Паризу, Петар Радовановић, будући директор првог позоришта у Београду. Зграда театра се састојала из две веће просторије, одељене дугим ходником. Једна од њих је послужила као позоришна дворана. Клупе за седење имали су само кнез Милош и чланови његове породице. Репертоар је био сличан репертоару ранијих Вујићевих представа. На првој представи играна је његова прерада Фернандо и Јарика. 1836. године Вујић је због политичких прилика морао напустити позориште и Крагујевац и повући се у пензију. Тако је и Књажеско-сербски театар морао обуставити рад и престоница Србије је извесно време била без позоришта.

Ко је гледао серију „Вук караџић2 могао је видети како су изгледале те прдставе. Трајале су сатима, неписмени књаз је заустављао трупу да се обрачуна с радњом или лумцима или уметничким виђењем…

Од дилетантизма у историју српског позоришта

Јоаким Вујић је добро осећао расположење публике и није напуштао позориште. У Новом Саду је 1838. с дилетантима из групе Максима Брежовског давао у гостионици. Трупа је имала 23 члана и 3 глумице. Српско дилетантско содружество наставило је свој рад и без Јоакима Вујића који је 27. јула 1839. у Панчеву дао последњу позоришниу представу. Са одласком кнеза Милоша из Србије, стари и болесни писац изгубио је пензију кнежевине Србије.

Када је 8. новембра 1847. године у једној оскудној собици близу Калемегдана у Београду, у стану коричара Ст. Лазаревића, умро Јоаким Вујић, за њим се затворила и једна страница у историји српског позоришта.

Јоаким Вујић

Литература:

  1. Милорад Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд, Нолит, 1979.
  2. слика прузета:

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>