Ненаписана историја платна

Већ би праћење судбине слика чувених европских мајстора кичице по европским музејима написало посебну више томну историју. Колико њих није крочило из свог делића Земљиног шара, а њихова платна путују светом. Та се историја не налази у музејским проспектима. Можда само у главама посвећених кустоса или водича.

Тешко да кербери од чувара, водича, кустоса, штагод да су, у будимпештанском Музеју лепих уметности имају иједан податак такве врсте. Споља велелепан, изнутра, под утицајем ових кербера, личи на затвор. Стоје на сваком углу, у свакој просторији, гледају те попреко ако седнеш на клупу, а она шкрипи; не дају ти да носиш руксаг на леђима; ако се задржиш сувише у некој просторији, трипут се наметљиво око тебе прошета ју…

Да је чудесни шпански Грк или је грчки Шпанац знао у каквим ће условима да се гледају његова платна, засигурно би нашао начина да утиче на путешествије једне верзије Покајања Марије Магдалене, коју у историјама уметности зову будимпештанском верзијом, јер се задесила у овом граду и овом музеју, апсани сличном.

Каква брука за Европу!

Елгрекоовско авангардно уједињење истока и запада

Замислите крај средњег века, периода у којем је Европа заиста била јединствена у уједињена по заједничкој хришћанској идеји. Замислите сада на концу тог периода једног византијскокатоличког сликара који одлази са Крита у римокатолички свет, и са собом носи специфичан траг угаслог царства из којег долази. Видите те трагове свуда: у пурпурним нијансама; у мекоћи и влази очију сакралних ликова, у којима је сва душевност света сабрана, у шиљастим брадицама сакралних ликова… Та гркофилска обележја спојена су са римокатоличким редом и строгошћу, повременом распусношћу надолазеће ренесансе. Ниједан сликар није тако ујединио Европу на самом измаку последњег периода њене уједињености. Увек сам замишљала Великог инквизитора Достојевског као једног самопрекорног инквизитора с Ел Грекових платна. Само Ел Грекови ликови и кад су најснажнији носе унутрашњу муку и испразност интелекта и власти, јер љубави нема. Замислите немачког песника ноћи како специјално иде у толедо да види уживо платна на која личи његова поезија.

Универзалност и празноглаве аспиде

Замислите сада митске ликове у службеничко црвеној боји у храму уметности, који личи на апс. Замислите апсиде како те усред 21. века разврставају по припадности, од граница до музејских карата: ти можеш, ти не можеш, за тебе је оволико, за друге онолико?! На каквим све суровим местима расте и зри најлепше цвеће! Из црне земље жуто цвеће расте! Нема другог одговора.

Не можеш, аспидо, поделити идеју коју носи онај ко је једно са Европом по култури. Он има универзалне вредности, цена не мора бити универзална за све! Једног дана, кад пукне уједињење по „Светом евру“, вратићу се да као човек видим елгрековски печат времена кад је то уједињење било по вери.  Једва чекам. Процветаће тад Магдаленино покајање са истог платна на коме сад корови огреховљеност.

Ел Греко - Покајање Марије Магдалене, Будимпешта

(репродукције из књиге Ел Греко Михаела Шолца Хензела, Подгорица, 2007)

Славица Јурић