Преображење у Сентандреји

Преображење у Сентандреји

Преображење у Сентандреји

На Преображење, 19.8.2010. посетили смо намерно варошицу Сентандреју. Зашто намерно? Из више разлога. Наш велики православни празник је просто био спона са оним што Сентандреја представља када су Срби у питању.   

 

Сентандреја - мапа

 Ако било када прошетате улицама Сентандреје, осетићете дах наше историје како вам се увлачи у груди  и заувек насељава простор око срца.  На калдрми њених улица осећате бат коњских копита, мирис зноја и препеченице, лавеж паса, покличе из мушког грла, дреку деце, успаванке мајки. И све то вас носи и носи. Као да сен патријарха Арсенија Чарнојевића управља и вама.

Полет вам даје ћирилица коју често можете угледати. Погледате ли мало навише, видећете неколико звоника наших, православних цркава. Сигурно из једне поздравиће вас звоно.   

 

Сентандреја - Саборна црква

Чудан је осећај. Нелагодно се осећаш док у руци носиш мобилни телефон и шеташ у најк-патикама. Као да си у сну: знаш да си у њему, а не можеш да се пробудиш. Из дрвених капијица очекујеш да ће изаћи у дугој хаљини нека Стана, Мара и да ће те позвати на слатко и питу. Погледаш ли мало боље, видећеш да у удубљењима кућа станују разне сувенирнице и дућани. Али лако, ненаметљиво, као да се извињавају што ремете неке духове тражећи  споразум  са садашњицом.

А некада давно,…

… далеке и ветровите 1690.године, бежећи од турског зулума, патријарх Арсеније III Чарнојевић је довео око 8000 Срба из разних крајева Србије у Сентандреју. Зауставише се у  угарском месташцу уз ток Дунава. Зауставише се привремено, надајући се скором повратку на своја огњишта. И не подигоше чврсте, велелепне куће. Направише своје домове од прућа и дрвета. Изделише се, како то само Срби знају, у групе по завичају одакле су дошли. Тако и подигоше  своје богомоље: Оповачку и Ћипровачку цркву. Међу њима беху монах Кипријан и неколико калуђера из спаљеног манастира Раче. Ту су, у цркви-брвнари Св. Луке, основали преписивачку школу, из које је потекао велики број рукописа, опремљених изузетним илуминацијама. Убрзо се издвојио по многим талентима Гаврил Стефановић Венцловић (око 1680-око 1749), јеромонах, беседник и писац. За њега је Милорад Павић рекао да је „ најбољи песник који је српским језиком писао у 18.столећу“.   

 

Сентандреја - Благовештенска црква

Крст цара Лазара

На месту некадашње цркве-брвнаре Св. Луке, данас се налази Крст цара Лазара. Ако кренете да га тражите, доживећете велико разочарање. Тренутно се ту настанила једна неугледна српска кафана са церадом, пљескавицама и турбо-фолк музиком. Крст не можете да видите ако некога не питате. Између цераде и зида обавијен димом од роштиља стоји крст чувеног цара Лазара. Некада је он имао почасно место у вароши, а сада, као неки очерупани орао, он и даље чува и чека да се неко сети његове снаге. На том месту су некада, у капели, лежале мошти великог цара Лазара. Мошти су 1697.г. пренете у манастир Врдник на Фрушкој гори. Срби к`о Срби, имају преча посла када је у питању историја и идентитет.

И остадоше…

И живљаше тако, народ сербски, са мислима и сузама „тамо далеко“. Десетак година касније, након Карловачког мира (1699.г.), схватише да је живот неправедан и тежак. Схватише да повратка нема. Да се пред њима отвара ново небо. Да треба да заволе ваздух који дишу јер је сад њихов. Да заволе земљу по којој ходају јер ће она сад да их храни. И њихову чукунунучад. И да је то тако и никако другачије. Тачка.   

 

Сентандреја - Владичански двор и Музеј СПЦ

Живот добија нов смисао

Прође 18.век у знаку стицања и подизања, изградње за трајан боравак, и за далеке потомке. У пешчаној долини крај Дунава никла је барокна варошица са седам српских цркава. Сентандреја постаје град са уређеним магистратом. Она стасава у велики занатлијски центар чији производи одлазе и ван граница Угарске. Његови становници постају надалеко познате занатлије, виноградари и вешти трговци. Чувено вино, занати и трговина почели су да доносе добру зараду и ново, богатије друштво инвестира у изградњу већих и лепших кућа, цркава и школа. Град посећују и у њему бораве тада најзначајнији и најугледнији Срби: Сима Милутиновић Сарајлија, Теодор Павловић, Јоаким Вујић, Јаков Игњатовић и др. Оснива се прва учитељска школа – Препарандија (премештена 1816.године у   Сомбор), а иконостасе раде најпознатији путујући иконописци-зографи.  

 

Препарандија - прва српска учитељска школа у Сентандреји

Њен први градоначелник беше Евгеније Думча, угледни финансијски стручњак, цинцарског идентитета, а српског порекла. Град је водио 35 година. И то блиставо: за његово име су везани  многи пројекти уређења места, оснивање фондова, насип према Дунаву, калдрмисање улица и њихови први називи. У целој Будимској епархији помагао је установе и сиромашне људе, без обзира на верску и етничку припадност. Улица која води до Главног трга је управо она која носи његово име. На Главном тргу се налази богато украшени Крст српског трговачког друштва. Исто то друштво га је и подигло 1763.године. Кад дођете на  трг, где год се окренете носталгија вас вуче за руку. Погледате ли у кафаницу са коцкастим столњаком и цвећем у прозорима, погледате ли  коња који вуче кочије и заинтересоване туристе или пак мале занатлијске радње, схватићете да сте само неким чудом у 21. веку. На мене је посебно оставило утисак када је отац Зоран, свештеник Цркве Св. Ђорђа у Будимпешти и један од наших домаћина, сео са својом породицом у каруце и кренуо, након службе у цркви, у обилазак града. Као некада. Као кадар из неког Шотриног филма.

Неверица испред куће Јакова (Јаше) Игњатовића

Улицом Евгенија Думче стићи ћете до куће Јакова Јаше Игњатовића (1822-1925), књижевника који се прославио делима „Вечити младожења“, „Васа Решпект“ и др. Романом „Вечити младожења“ стекао је трајну славу, а кућа јунака те књиге, Шамике  Кирића и данас стоји на обали Дунава. Мало даље од Крста цара Лазара. Јаша Игњатовић је једини Србин из Угарске који је изабран за дописног члана Српске академије наука. Пођосмо да нађемо његову кућу. И нађосмо је лако. Овде је све лако и лепо. Кућа беше закључана јер је било већ доцкан. У њој неки излог. Антикварница књига. Срце поскочи и пожурисмо до излога. Али, авај! У излогу се шепуре неке књиге на мађарском језику. Листом. Све до једне. Не можемо да верујемо. Али баш ниједна на српском језику?! У кући Јаше Игњатовића?! Без речи настављамо даље. 

испред куће Јакова Игњатовића

Сентандреја је изњедрила познате и велике…

Када причамо о Сентандреји и Србима који су је обележили никако не треба заборавити споменути и још нека имена. Павле Софрић (1857-1925), трговачки син из Сентандреје, први је написао, и у Нишу издао 1903.године, историју Сентандреје. Јоаким Вујић (1772-1847), отац српског театра, запослио се, на позив Сентандрејаца, као учитељ српске основне школе, а од ђака и мајсторских калфи склопио је „театрално друштво“. Песник и уметник на флаути, Авакум Авакумовић (1774-1811), такође је потекао из једне угледне трговачке породице.

Преображенска црква на Преображење…

Тога дана, на Преображење 2010.г., долазимо у Сентандреју око 15 часова јер нисмо могли никако раније да се организујемо. Пре подне смо обилазили Будим и возом стигосмо баш на почетак обреда свећења колача и грожђа у  Преображенску цркву. Не нађосмо је баш лако јер препознасмо више православних храмова. Њу још називају и Табачком црквом, по прерађивачима коже, који су се звали табаци. Саграђена је у 18. веку. Чува чудотворну икону Пресвете Богородице.Коначно стижемо. Речено нам је да тог дана, на Преображење, долазе сви Срби из Мађарске на литургију и да се на то месту окупљају. Уласком у порту Преображенске цркве, дешава се и моје преображење. Почињем да размишљам и осећам као што никада нисам.  Осећам да сам део нечега великог, у некој туђој земљи, окружена туђим људима и језиком. Подилази ме пријатна језа јер сам сада све схватила: ко сам, где припадам, људи су само наизглед туђи. Сада схватам шта је то бити негде национална мањина, шта значи имати везу са својом земљом матицом, која је важност очувања језика и традиције. У порти нас има свих узраста, од беба до стараца које воде њихови ближњи. И сви су они Срби. И читав тај наш свечани скуп се енергетски одвојио од мађарске државе. Као да смо у Србији, мада у Србији никада нисам осетила такав енергетски потенцијал припадности и порекла. У Србији се то подразумева. Чује се подједнако и српски и мађарски језик. Нажалост, млад нараштај је изгубио језичку спону са коренима. Српски језик не говоре јер живот постаје брз и све више прорачунат. Тешим се да га барем разумеју. Али, дошли су. Читаве породице. Наравно, нема их много. Кажу да српских кућа у Сентандреји има још свега двадесетак.

Из цркве допире мушко, свечано појање. Улазимо у храм препун Срба. У сред Мађарске. Чује се славјаносербски који удара о камене зидове цркве. Гласови свих свештеника Будимске епархије враћају наду и уливају снагу. Обично имам проблем са опуштањем у цркви. Овде  се заиста десило преображење у сваком смислу те речи тога дана. Није ми тешко да стојим на једном месту, не размишљам о другим стварима, не гледам на сат. Гледам у усне људи који ме окружују. Из њих извиру на стотине старих српских речи обучене у духовне хаљине.   

 

Сентандреја - У Преображењској цркви

Након службе, у порти се игра коло. Право српско коло из разних крајева Србије. Ко га игра? Ни мање, ни више него три фолклорна ансамбла дошла директно из Србије! Да буду спона матице са народом. После тога, народ се прво стидљиво, а касније све раздраганије хвата у коло. И наше девојчице улазе у њега и играју. Сви играју уз српску музику, хармонику, бегеш, тамбурицу и виолину.

Српске богомоље – неми сведоци

У Сентандреји ћете видети и Саборну или Београдску цркву. Подигнута је на месту мање камене цркве коју су Срби овде затекли доласком у Сентандреју 1690.године. Поред цркве налазила се и ћелија патријарха Арсенија Чарнојевића. На Тргу Вука Караџића налази се Пожаревачка црква. Посвећена је светом архангелу Михаилу. Ту су још и Оповачка црква предата месној Реформаторској црквеној општини због малог броја православних верника. Уступљена римокатолицима је и Збешка црква, такође изграђена у 18.веку. Ту близу је и Благовештанска црква са веома лепим барокно-рокајним каменим порталом на западном улазу. Ћипровачку цркву коју су саградили досељеници са Ћипровца (место у северозападној Бугарској), 1938.године продата је римокатолицима.   

 

Сентандреја - Пожаревачка црква на Тргу Вука Караџића

Из Мартиновићеве улице избићете на Српско гробље. Настало је на самом почетку 18. Века. Оно храни посмртне остатке прве генерације Срба из Велике сеобе. Њихову успомену чувају најстарији надгробни споменици.

Мало место, а пуно музеја…

Мало ниже, набасасмо на Музеј Српске православне епархије Будимске и добисмо мапу Сентандреје на ћирилици! У овој вароши видећете још неке музеје које ми нисмо због краткоће времена могли да обиђемо: Етнографски музеј, Музеј марципана, Галерију ликовне колоније, Српски културни клуб,Уметничку галерију, Уметнички млин…

Доћи у Мађарску, а не пробати торте и колаче?

Дан у Сентандреји смо заокружили посетом једној лепој, старинској посластичарници. У њој, време као да је стало. Сладили смо се сахер и добош тортама и весело ћаскале. Дан је био диван.

Обавијена велом историје, она снева и смеши се…

Шта рећи о граду у туђој земљи чији тргови носе имена Вука Караџића, цара Лазара, Тихомира Вујичића? Како се осећати у туђој варошици, ако су у њој познате куће породица Јанковић, Калић, Кречаревић, Максимовић, Маргаритовић, Радубицки, Римски, Бобић, Игњатовића, Кирића? Шта да вам кажем? Дођите, видите  и осетите. Оно што гарантујем, равнодушни нећете остати.

И као да је ову варош  неко прекрио чаробним велом и успавао је. Њена лепота плени и данас. Зуб времена и модерног још није открио ову лепотицу. Осећа се да је близу, али магија је изгледа још јака.

Данас је ово град сликара, уметника, музеја, најпопуларније туристичко насеље у близини Будимпеште. И као што већ рекох, по неким статистикама, српских кућа данас има свега двадесетак, у најбољем случају. Најмлађе генерације Срба углавном не знају свој матерњи језик. Једино их презиме кочи да забораве корене.

На мени, и на свима нама је  задатак да се побринемо да се ово не заборави. Да се потрудимо да и наши далеки потомци буду сведоци своје историје.   

 

Сентандреја - Српски еснафски крст на Главном тргу

 Ксенија Суђић

One Response »

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>