Где ми је памет

Млади кажу да им је сва памет на интернету. Нама старијима је, дакако, у књигама. Давно, почетком овог миленијума у школу је стигао позив за пренумерацију неколико књига ИК Прометеј из Новог Сада. Једна од њих је била водич Кроз Будимпешту и Сентандреју Ота Молдавиа, војвођанског Мађара, познатог туристичког радника. Књига, коју не читаш и о којој не доносиш суд, осим по корицама, док ти не затреба. И, ето, скоро 10 година од настанка затребала нам књига. Проучавала сам је пред полазак, али и даље не знаш колико је драгоцена док се нисмо нашли на лицу места тј. на свим оним местима о којима књига довољно информативно, али не и површно, говори. тако ми је књига по Будимпешти постала сва памет, најбоља мапа и саговорник и водич, и навигатор и организатор.

Увече бисмо је Ксенија и ја отварали и планирали сутрадан. Ујутру на поласку, ако ми се ташна учини претешка, избацивала сам воду, све, само не књигу. Насред пута смо застајали и проучавали куда даље тј. шта је вредно видети и шта од свега пробрати да видимо. Књига пута мапа.

Са соколом књиге на рамену

Некако сам још код куће, кад сам је први пут прегледала, знала да ће посебна сласт за мене бити кућа коју је поклонио мађарски краљ Сигисмунд свом савезнику, витезу и српском деспоту Стефану Лазаревићу. То је било потпуно откриће за мене, толико дирљиво и толико велико, и толико вишезначно да ми се чинило вреди само због тога ићи у Будимпешту. Та још невиђена кућа била ми је симбол Србије, Војводине, Мађарске, контаката, савезништва, витештва, европејства, часних и сјаних времена, племенитих намера, сваког кретања. некако сам се сетила и свог бола у колену кад дуго ходам и као да сам све време ходала деспотовом рањеном ногом, од које, сматра се, и умро. Мада, један је суботички лекар недавно утврдио да је умро од срчане капи. ја сам, ипак, највише веровала песнику - да га је соко однео једно јутро у шетњи, отежалог од искуства. Тај деспотов соко, мени је била књига.  

Књишка жртва деспоту Стефану

И, трећег дана преподне попесмо се на тврђаву будимску где је требало да буде и та кућа. Тврђава је била читав мали град, па улицу у којој је поклон-кућа никако да нађем на мапи. Али, мудри Ото Молдваи, поред сваког туристичко-историјског места, у загради је написао и локацију на мађарском, те ти ја све са књигом туп пред полицајце и покажем ми адресу и питам где је та улица. Испоставило се да је одмах од матијашеве цркве, није далеко, те сам могла мирно да обиђем Рибарски бастион. Касније, пут под ноге до деспотове куће. О том догађају на другом месту, углавном, нађосмо се сви после и кренусмо доле, кад сам схватила да ми нема ни књиге ни мапе. Ајао, панике! шта ћу сад без памети, без навигације о оријентације. Вратила се, тражила, нигде! каао да је хтела да ми поручи – видела си због чега си дошла, сад ти више ни не требам. Ксенија наивно верује да ће је неко поштен наћи и послати на школу по печату библиотеке на њој. А ја верујем да је то књишка жртва деспоту.

Дан је био сав наглавце и оно што нам је остало од боравка у Будимпешти прошло је као у магновењу – као да ни нисам ту, толико сам се била ослонила на тај водич. Чим сам се вратила, одмах у суботу ујутру зовем Прометеј – одавно је продали. Тражим по антикварницама. Нема! Дуго ми се нису прегледали материјали из Будимпеште, све сам чекала да се однекуд појави књига, као да је у себе скрила и све моје доживљаје и мој поглед и моје сећање. И, буквално, тек кад сам је из Библиотеке Матице српске набавила међубиблиотечком позајмицом, чинило ми се као да ни нисам била у Будимпешти, него само умом окрзла деспотову смрт негде подно Манасије.  

Као надокнаду за изгубљену књигу, скенирала сам је и прилажем је овде за све оне којима је сва памет, и сва оријентација, и најбоља навигација, и сва снага и искуство - У КЊИГАМА! Књиге соколи.

Budimpešta_i_Sentandreja_Oto_Moldvai

Славица Јурић