Наша историја о Сибињанину

Наша историја о Сибињанину
  • истраживачки задаци: Шта каже наша историја о Јаношу Хуњадију или Јанку Сибињанину? С којим познатим личностима из српске историје је сарађивао? Има ли контраверзних података? Који су најзанимљивији историјски подаци o њему?
  • извори – штампани, интернет: Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд, БИГЗ, 1993, стр. 212 – 213, 215-216; 

http://www.kockicica.org/blog/zalepljeno-interesantno/istorija/srpska-istorija-zanimljivosti-pise-miodrag-milanovic (7.11.2010); 

http://wapedia.mobi/sr/%D0%88%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%88_%D0%A5%D1%83%D1%9A%D0%B0%D0%B4%D0%B8 (7.11.2010)

  • време и место: 4. 11. 2010. и даље; школска библиотека, самосталан рад код куће

Резултати истраживања

Јанко Хуњади, у нашим народним песмама познатији као Сибињанин Јанко, био је влашког порекла, син племића Војка коме је краљ Жигмунд 1409. поклонио град Хуњад. Млади Јанко је био одличан војник. Краљ Владислав 1441.године га је поставио за заповедника јужне границе са седиштем у Београду.Чим је дошао на своју дужност Јанко је постао активан. Већ у јесен 1441. године је извршио један залет дубоко у Србију и потукао војску намесника Иса-бега. Од те године су се почели дизати гласови да треба да се организује велика хришћанска лига против Турака. Нарочито активни су били јовановци с Рода, угрожени са стране муслимана из Египта. Они су позвали  у помоћ папу и западне силе молећи их да не дозволе пропаст хришћана. Помоћ је тражила и Византија. Услед грађанског рата, Цариград се у пролеће 1442. налазио у опасности. Папа је сматрао да треба да помогне својим пријатељима. Нашао је помоћника, кардинала Јулија Цезара. Цезар је успео да утиша противнике у Угарској и да распламти ратнички дух. Помогли су му и Турци. Њихова војска је продрала преко Влашке у Ердељ али ју је Хуњади у марту 1442. пресрео и сасвим поразио. Другу победу однео је Јанко у септембру на Јалосиници, победивши самог румелијског беглербега Шехабедила, који је довео 80000 војске. Те две победе дигоше дух код Мађара и Хуњади постаде прослављен витез и нада хришћанства. Наше народне песме га славе као нашег јунака. Сам султан је био изненађен првим поразом и заузет другом борбом пожури да склопи мир. Већ се у јулу његов посланик налазио у Будиму, али без успеха јер су деспот, Цезар и Хуњади са ратничком странком претегнули. Они су хтели безуветан наставак рата, сматрајући султанову понуду као знак слабости. Папа је 28. јула објавио да ће опростити грехове свима који буду допринели нешто у рату против Турака. Крајем фебруара 1443. Угарски сабор у Будиму је донео одлуку да се започне велика офанзива, коју ће водити сам краљ. У мају су се прочуле вести о турским поразима у Малој Азији и да је султан поражен, умро на неком острву и ствар осетно крену набоље. Хуњади је постао толики оптимиста да је у писму које је било посвећено деспоту написао: ,,Tурска војска никад није била тако стешњена и очајна као што је сад.’’   

 

грб Хуњадијевих

 Деспот Ђурађ Бранковић и Јанко Хуњади 

У априлу 1444. донесено је на будимском сабору решење да се настави борба против Турака, и то копненим снагама и флотом. И заиста 22. јуна кренула је Млетачка флота од 16 галија, 8 папских и 8 републичиних. Та флота је имала задатак да спречи прелазак турске војске из Мале Азије у Европу а да своје савезнике пребаци на подручје Турака. Прошлогодишња војна и ове спреме беху веома уплашиле Мурата и он одлучи да савезницима понуди мир. Султан је нудио да деспоту поврати целу Србију и деспот пристаде. Да би за мир придобио и Хуњадија деспот му је уступио неколико поседа у Угарској. У Сегедину је био склопљен мир на десет година. Нема сумње да је Хуњади имао право када је тврдио да се миром постигло више него борбом.

У септембру 1444.г, уочи боја код Варне, краљ Владислав и Јован Хуњади долазе у Смедерево и ту остају док им целокупна војска није прешла на српску страну Дунава. Михајло из Островице пише како је Деспот за њих припремио чадоре,“особито један скупоцен и изнутра урешен бисером и златом, за Владислава краља“ и како је, поред тога што га је одвраћао од рата, обдарио лепим коњима и свотом од 50 хиљада дуката.

 

Друга косовска битка

Највећи догађај у балканској историји тог времена био је велики поход Јанка Хуњадија против Турака . Нарочито су живеле наде у обнову хришћанског савеза откад је Јанко Хуњади , 1446 . постао гувернер угарске краљевине . То је био његов велики корак у животу .  Једини који је био спреман да помогне Јанку био је Скендер – бег . Почетком септембра 1448 . Хуњади је са војском од 70 000 људи прешао у Србију и позвао деспота да му се придружи . Јанкова војска била је велика и снажна и претежно су  је чинили коњаници . Хуњади је , уласком у Србију , пошто није придобио деспота за савез , био јако љут и допустио је својој војсци да се понашају као да су у непријатељској држави која није спремна да му помогне . Јанко Хуњади је са својом војском 17 . октобра избио на Косово, затекао је Турску војску под заповедништвом султана. Пошто су Турци поразили Јанкову војску на Косову, о њима и о Јанку сачуване су многе песме и помен о тој погибији је запамћен. И данас се користи изрека : Страдао као Јанко на Косову. Деспот је наредио да се ухвате сви бегунци, а нарочито вођа Јанко Хуњади. И када је Јанко коначно ухваћен, послат је у затвор у Смедерево. У бугарштици једна жена је деспота чак назвала „невјером“  (издајицом), а за Јанка , преко речи његове жене, слободно је рекла :

 Он је мени Угрин Јанка у тамницу поставио,

који га је у потреби доста пута помилово,

а он њега помилова тамницом од Смедерева.

 Турци траже од Ђурађа да им преда Јанка, овај одбија и казује да је Јанко његов заробљеник. Мехмед II, син Муратов, одлази за Турску без Сибињанинове главе а Ђурађ, после два месеца испраћа Хуњадија. У пролеће 1449.г, изасланици угарске владе и Деспот, као опуномоћеник Порте, преговарају у Смедереву и потписују, у мају, мирови уговор по коме се и Угарска и Турска обавезују да неће са војскама прелазити преко Србије нити њену територију користити за војне окршаје.

За две године, 7. августа 1451.г, потписана је „листина“ (уговор) о измирењу Србије и Угарске и, у исти мах, као залога срдачних односа у будућности, закључена је веридба Ђурђеве унуке Јелисавете, ћерке Урлиха Цељског, са Матијом, млађим Хуњадијевим сином. Напослетку, те исте 1451.г, на српски двор се враћа Деспотова ћерка Мара, сад удова Мурата II. Њу је Мехмед опремио на пут „са чашћу и врло дарежљиво“.

 

Опсада Београда и смрт Јанка Сибињанина

Година 1456. је, сигурно, једна од најчувенијих битака за Београд у његовој историји. Успешан исход одбране Београда од турског напада прославио је град над ушћем Саве у Дунав и донео му међу европским хришћанима тога доба епитет Бедем хришћанства. Београд је у време овог турског напада и даље био у угарским рукама, али је град у односу на претходну опсаду био, у међувремену, додатно утврђен (барбаканима у Горњем и Доњем граду). Несређена политичка ситуација у Угарској и неспремност краља Ладислава да брани јужну границу своје земље, оставили су одбрану града савести појединаца. Међу њима, као браниоци Београда, нарочито су били заслужни ердељски војвода Јанко Хуњади (Сибињанин Јанко) и фрањевачки верски вођа Јован Капистран. Први је већ био стекао глас одлучног и храброг борца против Турака, док је други привлачио и анимирао масе својим ватреним проповедима. Велику турску војску (проценује се укупно око 100.000 људи) повео је на освајачки поход способни султан Мехмед Други („Законодавац“), освајач Цариграда. Поред разних ратних справа, потребних за освајање утврђења, Турци су поседовали и топове, за које је коришћено ђуле тешко 220 кг. Занимљиво је да су топове лили и на лицу места, а њима су руковали странци у турској служби: Италијани, Немци, Мађари и други. Осим копнене војске, султан Мехмед је рачунао и на флоту својих бродова на три весла, претходно изграђених на Морави. На страни бранилаца учествовало је око 10-20.000 људи. Турци су беспоштедно бомбардовали град и дању и ноћу, нарочито гађајуци градске бедеме и поједине куле. Последица бомбардовања била је штета не само на градским бедемима, већ и у цивилном делу насеља (Доњи град). Турска флота побеђена је на Дунаву 14. јула и тако је отворен речни прилаз граду за хришћанске товаре и појачања у људству. Недељу дана касније започео је општи турски напад на град. Колико је жестока била ова борба, илуструје и сведочење једног очевица, који помиње врапца погођеног са три стреле! Посебно осмишљеном и добро синхронизованом акцијом бацања запаљеног прућа на Турке који су се пели уз бедеме, успешно је одбијен главни турски напад. Борбе су се, потом пренеле на терен изван града, али се ускоро турска војска повукла у бежанији. 

Београд је, затим, задесила куга и од ње је страдао Јанко Сибињанин.

Функционална знања

Током читања историје, морали смо раздвајати битно од небитног. Определили смо се да битним сматрамо оне детаље који говоре о вези Хуњадија и Срба. Пошто је то период Ђурђа Бранковића, углавном се радило о вези ове двојице владара и војсковођа. Најзанимљивији је детаљ био што су се, и поред неслагања, Хуњадијеви и Бранковићеви ородили. Без обзира на то што се нама чини занимљивим или мање занимљивим, историја не можемо учити и проучавати по принципу свиђања или несвиђања. Не може се ни писати тако. То се зову вредносни судови. на пример, песма не може бити историјски извор, али ипак сведочи како је Сибињанина народ прихватао. У једном тренутку видимо да је народ склон Сибињанину више него деспоту.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јанко Хуњади – Мађарска – папа – Турци – Сегедински мир – Варна – Србија – деспот Ђурађ Бранковић – Други косовски бој

 Теодора Радић, Јелена Вучковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>